Godišnjica Nikole Čupića

170

Словенци, а пјесме за које ни сам Миклошић (Репквећг еп ер Акадетце дег Музаевепзећа еп, Ва. ХЛХ) не може другачије рећи, него да су хрватске, те знају не само за Марка, него знају и за косовски бој, знају за њ ммаого више него ли икоја, пјесма у Вуковој збирци. Прости народ много је разумније, него ли многи данашњи учењак разбирао заједницу, која веже један народ двају имена, па за то је катастрофа, српска, једнако бољела Хрвата као п Србина.“

Нигде ништа не стоји из све те гомиле речи. КатастроФу косовску употребили су у оно време и сами српски предели (Зета, Захумље и Босна, Косово) као нову прилику за расцеп и за подизање своје обласне политике. Јунаке косовске певао је народ, и да се тај народ није много преметао, сељао и пребијао од немила до недрага, да га, после тога боја, нису Турци онолико тлачили и прогањали, нити би се о боју косовском толико, нити пак тако на све стране и на далеко певало. По заједници и по болу срца народног не би се у Хрватској никад запевао косовски бој, нити би тамошњи „прост народ“ ишта могао знати о њему, да се није племе српско пред навалом турском кретало од југоистока к северозападу, те да нису по Хрватској постале тако густе српске колоније. Да су се са сеобом племена и песме селиле и насељавале, то тврде баш они писци, од којих имамо понајстарије записке о народним песмама. Ево шта пише В. Јагић у Вади ХХХУП, 126 о једноме таком писцу, о Хекторовићу. „Хекторовић разликује „бугаршћице“ од уписни“, разликује „бугарити“ од „припијевати“. Првим именом зову се код њега као код свих потоњих далматинско-дубровачких пјесника пјесме јуначке озбиљнога садржаја; шаљиве пјесме, за тим лирске или женске пјесме, носе опћенито име „писни.“ „Бугаршћице“ не пјевају се, судећи по његову разликовању, никада у два„гласа и припијевајући, већ их „бугари“ вазда појединац, а кад их је више, тада се измјењују, пјевајући редом сватко по једну бугаршћицу. . Писни“ напротив пјевају сеи у два гласа, или на отпјев. По