Godišnjica Nikole Čupića

~

мојем мишљењу протеже се на ту разлику пјевања, још и онај знаменити додатак у тексту Рибања, гдје рибари један другому кажу: рецимо по једну бугаршћицу.. да сраским начином... како меу дружином вазда смо чинили. То ће рећи по мојему, да су оваков начин бугарења, Хекторовићеви рибари исто као и саме бугаршћице научили од Срба, то јест, од људи с копна, из нутарњих земаља. И збиља, у једној се бугаршћици пјева о Краљевићу Марку и брату му Андрији, а другој је ситуација у Босни. Већ Хекторовићу, којему није било под руком толико јуначких пјесама, као нама данас, показа се приличнијим истини, да су његов Паскоје и Никола те бугаршћице научили од других. Тако и јест. У њиховим устима добише тек оне нешто измијењени облик језика, бивши дотјеране, колико се дало, на нарјечје њихова краја, чакавско. Примјера такова, дотјеривања из једнога нарјечја на друго има много, али се понајвише на појединим ријечима или облицима виде трагови изворног језика.“ То се исто догађало на другим крајевима преко досељеника. Мени су казивали људи, рођени у горњој хрватској Крајини, како је тамо и сад лако познати досељеничка од староседелачких села. „Хајдемо у Хрвате“ говоре и данас српски досељеници у пределу међу Дубицом и Сиском, кад се крећу у које староседелачко село. И ту, у досељеничким српским селима, може се наћи и гусала и певача, докле тога у староседелаца нема. Овом сеобом народа нашег збрисале су се знатно џи оне мале племенске и дијалектичке разлике, које су још пре ХУ века морале јасно одвајати Србе од Хрвата, ма да још нису са свим. Али је овом сеобом скоро са свим нестало некадашње етнографске границе између Срба и Хрвата. Миклошић није ни Србин ни Хрват, и увек се далеко држао од свачијега шовинизма, па баш он у расправи. Гле Уојкзерк дег Сгоајеп, У/леп 1870 на стр. 2 каже: Пет ппђез те фђагеп Хогфампгеп Чев вегђ авсћеп ЕЈетеп(ев сетеп ХМуезјеп ипа сесеп Могдеп 186 аПег Маћгвећетћећке пасћ дав Уеггсћуутдеп аез сгоа зећеп ерзећеп