Godišnjica Nikole Čupića

Ме итив 80 мле Фе (ћеуејве БЗегћјегипе тапсћег Шедег гтигавећгефђеп, ипа Фе Тћајзасће 2ц егК]гегеп, Чазз ев СесгепЧеп гђе, дЧегеп Вемоћпег зјећ Кгоајеп пеппеп, ипееасћце! з1е: вегћизећ зргесћеп. Т. ј. „продирање српског елемента, пут запада и истока, које је изван сваке сумње, по свој прилици је узрок, што је хрватскога епског метра нестало, што су се неке песме донекле посрбиле, и што има предела, у којима се становници називљу Хрватима, ма да српски говоре.“ Тога ради се не може данас ни Порфирогенитова граница узети за основ поделе српскога и хрватскога, ако се мисли тражити истина. Потоња су сељања уништила старије етнографске границе, и с тога хрватски писци, који за српство и хрватство адвокатско (не научничко) копље ломе, осећајући слабу страну историјско-етнографског разматрања, никада се не упуштају на то поље, држећи се увек оних гледишта, која су за њихове мисли подеснија. Али ако се по данашњем стању ствари и не може, није никако немогућно по старијим споменицима, по историји насеља, и по још сачуваном староседелачком говору са свим на чисто извести, шта је пре ХУ века било обележје српскога, шта ли хрватскога, и гдесу нам тада биле етнографске границе. Овоће се најпосле морати учинити науке и истине ради, да би се сувремена борба узбила на право поље, кад се већ та ствар не може без борбе расправити.

0 обзиром на све ово моје је мишљење, да су косовске народне песме могле постати само на истоку српском међу племенима, самоме боју најближим, која су одмах и тежину последица тога боја осетила. Одатле су се те песме рашириле најпре међу свима племенима српским путовањем певача п сељањем породица, па после и међу гдекојим хрватским. Али да су косовске песме овим путем и начином и до Француске продрле, не би мање биле песме српске, нити би им ко паметан могао порицати и побијати праву оригиналност њихову. Што су ове песме п Дубровчани певали и преписивали, и што се у њиховим песмама налазе две три црте косовске скаске,