Godišnjica Nikole Čupića

о

176

оне на правди обеђене песме слушане су од људи, који су их онако спеване имали још од прошлог века. Што се у песмама народним име српско спомиње, то је један нов доказ за питање, чија је пародна појезија. Само таком судији, као што се г. Павић у овом послу показао, може се учинити, да се у Вуковој збирци име српско без потребе и с некаквом остентацијом спомиње. Само братска рука може онаку природну ствар, из руку тако поуздана човека као што је Вук, приписивати остентацији, и не знам чему би г. Павић приписао помињање српског имена у толиким чисто средњевековним црквеним и политичним споменицима српским. Тек држим, да га ни ту досадашња генијална инвентивност изневерити неће, ако нас почаствује каквом расправом и о остентацији српској средњега века.

Сума, дакле, мога разлагања и испитивања може се свести на ово:

Поставивши за излазну тачку свога истраживања мисао, да је о косовском боју постала једна велика народна песма, да се она после распала, и да су се од њених одломака, посебним развићем образовале садашње косовске песме — г. Павић није доказао ни да је била ни да се после распала она, једна песма. Наравна је последица тога, да му и у посебној критици појединих песама није испало за руком утврдити, да су садашње песме о боју косовском само Фрагменти некадашње целине. У том је послу на више места криво разумео дух народнога песништва, на више места је рачунао на супрот законима стварања и живота народне појезије. Не погодивши у ова два правца у истиниту жицу, није чудо, што је и критика текста и појединости остала затворена његовом оку. Тако задатак научне расправе није ни у једном правцу ни из близа постигнут.