Godišnjica Nikole Čupića

сече и одеље један леп штапић. Сељаци се скупе на зборно место. Међу њих дође и капетан, поздрави се с њима, и упита, с онима одабранијима, па ће онда рећи:

— Браћо, ваш кмет Стеван (или како му је било имеј умре!

— Умре, господине, Бог да га прости! одговоре сељаци.

— Шта ћемог Божја је воља; сви ћемо за њим. Он је (Бог да му душу прости) лепо послужио село2

— И јес, господине, да Бог поможе! оспу сељаци, ако су били задовољни покојним кметом; а ако нису, они већином ћуте, и тек по неки развуче:

— Јес, ја! трудио се, као човек. ....

— А сад ваља да се избере нови кмет, рећи ће капетан.

— Бог ме ваља; село без кмета не може, као кошница без матице.

— Па ја велим, додаје капетан, да ће најбољи бити за, кмета Јован 2

Ако су сељаци и сами ради, да им Јован буде кмет, они одмах повичу :

— Бога ми баш! Од њега бољег нема!

То се опази по њиховом журном одобравању. Ако сад Јован не би показао каквих великих сметња због којих се не би могао примити, онда га капетан изазове између људи, пољуби се с њим, и преда му штап као знак власти обично с поуком како ће се владати као кмет; сељацима пак објави да им је од сада Јован кмет кога ваља да сматрају као свога сеоскога, старешину.

Али се може да догоди да сељаци заћуте као заливени, кад чују да капетан помене Јована. Капетан тада гледа

· по људима, пипа очима њихова лица, да би дознао за што ћуте, и понавља своје речи. ... На то ће који од сељака рећи:

— Та Јован је добар човек, господине, ама има још људи. .. Добар је. ... него ето још људа......