Godišnjica Nikole Čupića

Капетан већ опази да село не ће Јована. За то призове оне с којима се синоћ разговарао, па како види да се и они поводе по селу, пристаје и сам, да село избере кога оно хоће.

Но се може да деси са свим изокренуто, да село хоће за кмета онога кога капетан не би хтео. У таком случају који од бирача, речитији и слободнији говори капетану од при-

лике овако:

— Господине! он је човек богат, добар и поштен ; пун му је кош и амбар; даје Богу Божје а цару царево, и опет може дочекати у по дне у по ноћи и срамна и страшна; у његовој кући једе и пије и бдни и невољни: како да га не окметимо ~“

Капетан би се најпосле склонио на оваке разлоге, особито ако би опажао да их све село подржава.

На сеоском збору, село је разрезивало колико ће ко платити пореза или другога данка. Дошавши тога ради на зборно место, кмет донесе доста одељаних рабоша, те зареже за сваког колико данка село тражи од њега. Кад овај, после тога, донесе данак и плати, кмет му изреже из рабоша „пиле“ и преда као признаницу (а оно што остане у кмета зове се квочка). Ко нема „пилета“ од тога се тражи порез. (Јасеница и Ресава).

Докле се порез разрезује, на збору је велика врева, сваки се брани да би мање платио. Има их који се, не могући од света прићи ближе кмету, испењу на какво дрво, или на кућу, и отуда вичу:

— Сиромах сам, људи! немам ништа ; грехота је толико да платим !

Порез су, у старо време, разрезивали сви сељаци на 360ру а не као сад (Колубара).

Ко плаћа пун данак зове се цела глава ; ко плаћа половину — полуглавац, а ко четвртину — черечар или урметаш (руд. Морава, Ужице).

_н>> РГ"