Godišnjica Nikole Čupića

ке и код брата кн. Милошева, Јована, и најпосле писар народне канцеларије. 1816 год. остави „народне канцеларије пи– сарску службу“ и пође у Влашку, да тражи своје родитеље, који бејаху 1813. г. из Србије побегли, а беше чуо дасуу Краљеву. Случај хтеде, да се у путу размимонђе с оцем, који беше опет пошао у Београд да њега тражи. „Пођем ја на лађи низ Дунав — прича сам Сима — и у Поречје дошавши _ на конак једно вече чујем ту од знанаца, да ми је то јутро исти мој отац отиш'о на особитом каику мене тражити у Београд, а да је из Краљева дошао. Ев ово мени буде таман по мојој мисли и жељи, те ја хајде напред у Краљево. Али

ми ту не бјеше отац кућом, него чак у Русије Бесарабији,

куда ми се учини преко бијела свијета ићи; те останем ту чекати оца. Али ми се отац у Србији позадржи;: а ја помислим, да није пошао низ Дунав, те отидем у Видин, да га тамо сретем и дочекам. Кад ја онди, а то ми каже опета један лађар поречки, да је на његовој ми лађи отац сишао до Кладова и отаде пошао у Чернец и са поштом даље, и говорио му, да хита веома и да се до Јаша уставити неће моћи. Овди се ја тада сметем, не смјевши се у Туреку даље низ Дунав пустити, а не могавши већ ни у Влашку, куд ваљаше доста трошка, а у мене га близу дотрајало. У то се познам које с киметуи најмим се чувати башчу, па и бостан послије у некога старог турчина Мехмед-барјактара, те могу рећи, да сам у врло добра чојека био и у правога господичића; јер ме је пазиси упућивао како својега сина, те ми је и пуно оружје своје но– сити дао собом, рекав ми: „Удри хајдука и турчина у мој од-– говор“ — кад ме је поставио, да му тамо далеко |у брду) од вароши бостан чувам. Ту сам ја на бостану око два мјесеца пробавивши, само сам понајвише, проживио у свом елементу, као тица у гори, у брду и по честаку; али сам ту и духом се пренуо и овоме истом Тројесестарству план основао и учинио. Па како сам на зиму ту за учитеља стануо, тако сами ово којекако нацртао, и више којешта, те (да2) све послије