Godišnjica Nikole Čupića

у О +

уже

с

302

За народом није стало нигда,

Ако иије кривдом и свирјепстви

Свог истога одпадио с' владца —-

За то мјеру пази ко и вјеру Добро поче, још продужуј боље,

А да буде свјем и теби слатко;

Такви конац био 6' за те вјенац,

Те поскупљи од вееленске круне —

Ово је онај облик певања, што га естетичари зову дидактична — поучна — појезија. У појезији свију народа и најбољих песника налазимо овај поучни елеменат. То је хлађан извор. благ ветрић, зелена оаза у жарком климату осећања. Он крепи и разгаљује. То је оно у нар. песми:

Тешко евуда своме без својега, или:

Нема брата без брата рођена, или : :

Зло ти добра донијети неће

или оно Његушево : Св'јет је овај тиран тиранину итд.

Елеменат овај обично долази као зачин у лирској песми, и тада је најлешши. Али може бити и самосталан спев. Тако су га стари развијали дотле, да су најпосле и најсухопарније поуке и научне расправе стихом писане звали дидактична појезија. Тако је Орацијево писмо Ре атге роепса. То је учинило, да су многи повикали: дидактична појезија није никака појезија. И није, кад јој се да онај смисао, који јој стари дадоше. Али је ствар лако одвојити. Кад с поуком иде само . разум — онда то није појезија; кад с поуком иде и срце онда је то појезија. Просто поучавање је проза; у карању већ има појезије. У тужењу, проклињању, јадиковању има често