Godišnjica Nikole Čupića

:' 311

Митологисање је у Симиној појезији чисто лични елеменат. И много ми се згодније чини мишљење, које ово објашњује доцнијим непотпуним учењем Симиним'. Људи од силнога одушевљења, а без јаког образовања и систематског знања, ради су да обухвате и појме све и да искажу и даду све што знају. Ми смо видели, како је Сима у Видину певао. Пред писањем Сербијанке морала је доћи митологијска лектира, која му је тако душу обузела, да је ни у најдоцнијим својим песмама није заборавио. А морао је имати утицаја на овако певање и онда још моћни класицизам, као и то, што се Оими било увртило у главу, да је устанак српски налик на тројанску војну, те да и Сербијанка мора бити налик на Илијаду.

Рекох, да се нарав Симина потпуно огледа у његову стилу. Овај мучни стил није само својина Сербијанке. Он се јавља и у другим песниковим делима; иу прози није ни мало лакши него у стиху. Само што је у Сербијанци понајтежи и понајтамнији. То је за то, што се Сима упињао да му ту буде понајлепши; као што људима бујне нарави језик одрече служ- | бу баш онда кад им највише треба, и једва је кадар муцати | онда кад они највише осећају. Ипак има нешто мило и пријатно у Симину стилу. Осећате топлину и пуноћу. Осећате и оно, што вам није казано и што нисте разумели. Осећате, да ту има нешто, што немају многи људи, који лепо пишу — осећате, да ту има стила. И ако се — по ономе „стил је човек“ — у стилу исказује карактер и душа, то кроз грубо, али доследно и израђено, рухо стилско осећате лепоту песничке душе и карактера. — Ја сам једном казао о Сими“, да му је осећање јаче од речи; испрва хоће да га угуши као бујица поток — речи грме као громовни облаци — па га после оставља, поток је сух и празан — и у место грмљавине чује се само потмула хука. Овде ми падају на памет речи Хајнеове о немачком песнику Ж. Полу, „Овај

' Ст. Новаковић. Историја срп. књижевности, издање 1. 2 Отаџбина, свеска 1. Лојезија ЋБ. Јакшаћа,