Godišnjica Nikole Čupića

286

сечеког Камена има две три врлети, преко којих је готово немогућно проћи ономе кога на великој висини хвата несвест.

Ко би могао усести на крст од велике београдске звонаре, безбрижно млатати ногама и смејати се онима доле који пролазе улицама, томе и ове стрмени не би биле страшне; а ономе који то не би могао, светујемо да без невоље не иде на Вражу Главу, на Копрен, на Куриџак,и на Црне Врхове.

Јер, да му се не догоди ништа више, може бити да ће га морати двојица водити у сред пб дне као у по ноћи, А то, у најмању руку, није ником дика!...

С Патарице ударисмо десно, и почесмо се нагло спуштати, пошто се одатле и оно планинско било које дели воде Морави и Пчињи, и које је сада граница између Србије и турске царевине, нагло спушта.

С ове висине ми угодно разгледасмо лепу па- | дину моравску у којој се, под Плачевицом и Крстиловицом, тек по плавој магли, познаје место где је Врања. |

Лево нам је долина пчињска, коју ми поглбдасмо с радозналошћу а наши пратиоци, људи из ових крајева, с тешким уздахом....

Ту је долину попрескала српска крв; њу је српска војска држала до извршења берлинскога уговора. у овом крају. У Пчињи је црква, „Светога Оца“, много чувенога И много поштованога Светитеља Прохора, Пчињског/..

5 У Слави ц ва слави за њега се каже овако: „Ва славу ч похвалу четири звезди, просијавшија в последњаја времена в Србстјеј земљи и болгарској: Илариона Мегленснкаго, Јоакима 'Осоговскаго, Јоана Хрилскаго и Прохора Пчињекаго ! (Кнежевина Србија, стр. 885.