Godišnjica Nikole Čupića

210

И данас у лесковачкој цркви стоји огњиште и

оџак, као сведочанство турске силе и лесковачке љубави према својој вери и народности !

Година 1877, кад српска војска још не беше стигла, Лесковчани скочише на оружје, и сами се од својих Турака ослободише. На тај начин, на Лесковцу није било никаквих бојева. Ади се у један мах чује да велика турска сила из Арнаутске иде на Лесковад. Неки Влајко из Прћиловиде, наредник у српској војсци, скупи око 180 друга и изиђе у село Вучје, да пресече пут тим нападачима. Ту се утврди колико се могло. На њега ударе Арнаути. Влајко им се са дружином одупре јуначки. Кад му многи другови изгину, Влајко се повуче у кућу Дилавер-бега Исмаил пашина сина. Одатле се бранио даље. Али га сила оптече, и стегне са свих страна. Другови му многи изгику, И многих допадну тешких рана. Влајко, соко сиви, лети свуда: мртве жали, рањене теши, а живе сокола, и свакад се смеје, свакад је весео и добре воље.

Последњег дана те крваве борбе, Влајко скупи оно другова што му је остало у животу, и рекне ни: — Браћо, ево је ватра малдко попрестала ; да | седнемо да мало поручамо! Кад на ново запламти, не ћемо се ни хлеба сећати... | Сви седну да ручају.

Влајко једе орно, и весели другове; а они, изнемогли и забринути : један жваће а не може да гута; другоме се и вилице смрзле...

— Што сте тако невесели, ако Бога знате 2 пита их Влајко: — дар ми код својих кућа не би помрлир Та два пута не умире нико, а један пут мора свако. Што да се бринемо 2 Д6! У здравље слободе Лесковца!