Godišnjica Nikole Čupića

192

господаре земље и мора. И у Шпанији, где су поморанџе жуте, а девојке црнооке и јуналне, као оно Сарагошкиња, што стаде на место свог драгана, кад јој паде у боју за отаџбину; где се весео путник пење горском путањом за својом искићеном мазгом и пева песме пуне љубави и лојалности; где на обали мутне Гвадијане, наслоњено чобанче сања о старо! слави и богаству Мавра и о јунаштву Кастилијанаца; где су тиха ноћ, сјајан месец, љубав п гитар вазда загрљени другови. И у Грчкој, тој лепотици у веку своје туге, земљи, где су некад живели богови и људи налик на богове; земљи светој где год на њу станеш: где су се храмови сагнули на земљу, да љубе прах јунака; тамо, где су долине вазда зелене а брегови покривени снегом; где је небо плаво, воћњаци слатки, мадина зрелл онако, као кад се на њу Минерва смејала; тамо, на Маратону, с' ког је Миђанин бегао са сломљеном стрелом, где је слобода победила варварство.

Да, свуда, у свим тим различним сценеријама, ми заједно с' песником, усхићени, тонемо у чаробне лепоте природе. И ако нисмо побегли из друштва људског, незадовољни као што је он био, опет, осећамо да и природа има живота, и да је тај живот бољи од човечијег. С песником заједно, застајемо поред гробова јунака, на сурвини старих величина и сјаја, на бојним пољима, на којима је слобода триумфовала и на онима, на којима су ковани ланци човеку и његовој мисли, и ако не осећамо болове који су у његовом срцу тиштали, опет, под утиском његових очајничких уздаха, његове величанствене туге, осећамо се поражени, немоћни. И осталиби ту, на Маратону, наслоњени на какав стуб од стара храма; тамо, међу развалинама Рима, на вратницама Колосеума или поред гроба Метелининог; онамо, на Ватерлоу одакле је горди орао Францески рањен, одгегао, парајућу својом крвавом

и УН