Godišnjica Nikole Čupića

193

петом поља, и носећи на својој нози једно парче окова људског; онде, у Мљетцима, на »мосту уздаха«, оковани сетом и озбиљним размишљавањем о величини и слабости човека и народа. Дуго би, дуго тако остали замишљени, да нас опет сам песник не пробуди револуцијоним јеком своје трубе, којом виче народе да устају, зове ропска поколења славних предака, да ломе своје ланце.

У Риму, на меланхоличној али величанственој пирамиди од срушених храмова, престола, палата, читаве класичке цивилизације, оОдна душа песникова налази нешто утехе.

»О, Риме, отаџбино моја! душин граде! Сирочад срца треба теби да бегају, усамљена мајко помрлих држава! и да утишкавају у својим грудима, затвореним, своје ситне певоље. Шта су наше туге и патње 7 Оди погледај

" надгробно дрво, слушај совуљагу и крчи свој пут уз

степенице изломљених престола, и храмова, ти, чији су болови, болови једног дана—та свет је под твојим ногама који је ломан као блато од ког смо ми.

Нијоба народа! Ето ту она стоји, без деце, без круне, у својој немој тузи; у рукама јој је празна урна, из које је свети прах одавно просут. СОципијонов гроб нема више праха; и саме су гробнице пусте, њихових јуначних обитаоца нестало је. Течеш ли још ти стари Тибре кроз мраморну пустош! дигни се са твојим жутим валима и заклони њену беду«

Ту, у Риму, јунак спева — Чајлд Херолд — губи се у сенци од старих развалина; његово место заузима сам песник, и крунисан бршљаном набраним на тим величанственим развалинама, приноси своју бону душу и своју крв на дар духовима рушевине, који станују ту где су цесари становали и диктатори тријумфовали, и немезиди, оожанској ос-

|, ТУ. 75.