Godišnjica Nikole Čupića

348

Да те, нено, о светима питам, Је ли оно мени ћувегија, Што' но јаше помамна вранчића, Што 'но нешће мостом прегазити, Већ на вранцу преплива Бојану, Што' но носи алај барјак турски, Па разгони коње и јунаке, Мила мати, с обадвије стране 2 Мајка је удара шаком по образу и говори јој: Мучи, кћери, муком замукнула, У што си се млада загледала Зар у једног од горе хајдука, У хајдука Брђанина Вука 2 Што не гледаш твога господара Новљанина на коњу ђогату, Што госпоски добра ђога јаше, Што госпоски бритку сабљу паше, Што ј Алија рода госпоскога, Што је прави јунак од јунака 2!

Девојка кроз плач одговара:

Онђе нема ока ни јунака, Нит' за мене ђувегије млада,

Сватови долазе и пењу чадоре. Вук је свој чадор разапео јандал од сватова. — Везир зове Алију и кори га, што је Вука Брђанина у сватове позвао; тражи да га Алија још прве ноћи погуби. Алија вели, да је побру дао веру, те га не може погубити и т. д. Везир прети. Кад му ни то не помаже, говори:

Знаш, Алија, мој зете премили, Још да имаш три хиљаде свата, Опет ће те Вуче преварити

И девојку младу уграбити, Одвешће је брду камениту,