Godišnjica Nikole Čupića

350 КОЗЕРИЈЕ ИЗ КЊИЖЕВНЕ ЕСТЕТИКЕ

Какво је то задовољство 2 Два су осећања које трагедија има да развојем трагичких догађаја буди у човеку и да их у исти мах у њему прерађује у врлине. То су жалосна саучешћа у страдању других људи и страх, у колико га осећамо за себе кад гледамо страдање других људи. Та су осећања по Аристотелу неодвојна. За нас је све оно жалосно од чега се бојимо да пас не снађе. Случешћа у туђој невољи немамо, ако немамо разлога, за страховање да ће и нама та невоља доћи.

Какав треба да је јунак који ће нам страдањем саучешће освајати рекао сам мало час, а шта још треба да наше саучешће буде велико, говорио сам на једној од првих страница ових козерија. (Ја то саучешће зовем патетичким осећањем по навици и по том како се оно обично код нас назива. У ствари патос (ле ос) је у опште сваки афекат, у опште свако осећање). Не улазећи овде у разматрање и оцењивање да ли је довољно 06јашњено оно саучешће, сажаљење какво човек има у беди и невољи своје браће, људи, тим, што се каже да човек туђе патње преноси на себе и замишља себе у истим бедама и невољама; и да ли се на тако егоистичан и материјалан разлог мора вратити оно што је у човечјој природи најлепше, а у делима човечанства најплеменитије и најузвишеније — љубав човечанска, хуманитет ; не улазећи у то и остављајући да којом другом приликом то расправљамо, ја ћу поћи даље од једног Факта познатог. Факт је, да и у жалосним и у страшним приликама људским, кад су у уметности унете и описане, ч0век налази естетичког задовољства, То је оно задовољство које од трагедије треба тражити. Не треба, вели Аристотело, свако могуће задовољство од трагедије тражити, него само оно које она специјално има да даје. Трагички песник треба да својом уметношћу уме успети

ја ми у страху и жалости, какве он развојем догађаја и