Godišnjica Nikole Čupića

С МОРАВЕ НА ВАРДАР 37

величанствен водовод од камена на неких две ста сводова, с једног брега на други, преко долине, Старина, прекрасна, која много дике чини овом месту“. !)

Међу тим др. Браун је међу последњима који су могли тако писати о Скопљу. После мирнога развића од три четири века (јер се и турско освојење свршило без какве јаче војничке акције, од које би се варош оштетила) задеси зла судбина Скопље године 1689 у рату аустријско-турском. Пошто је 14 (24) Септембра 1689 после крвавога, боја Ниш пао у руке аустријској војсци, гроф Пиколомини добије налог да рашири операције на Прокупље, Косово и Скопље. Октобра 4 (14) гроф Пиколомини удари даље из Прокупља, које је, како изгледа, без по муке заузео, пут Приштине, коју је негде, између 4 и 12 Октобра заузео. Октобра 12 (22) пуковник Штрасер пошао је даље на Качаник, који се бележи као лепа варош са градићем, с добрим зидовима и широким рововима. Турска посада (од неких 150 људи) утече пут Скопља. Пуковник Штрасер пође даље са 200 маџарских и 40 немачких коњаника и 14 (24) Октобра сукоби се с помоћу која је из Скопља била послана Качанику, али је разбије после оштрог боја који је трајао читав сат. Пиколомини похита и сам за Штрасером, остави, пролазећи, у Качанику посаду, и 15 (25) Октобра изађе из планине у равницу скопљанску. Ту чује да сеу многољудној, али готово отвореној вароши Скопљу налази многобројно турско становништво које ће место бранити. Али се поуздано сазнавало да се становништво, чувши да се примиче царска војска, спрема да бежи и дау вароши мори куга. Други су уверавали, да се Махмудпаша скопљански са 8000 душа (међу којима је 6000 војника), понајвише Срба (Каеп) и Арбанаса, повукао и

') Српска Краљевска Академија, Споменик 1Х, 40 према

горе наведеним речима о цркви св. Ђурђа, може одбити да је ту пређе била црква.