Godišnjica Nikole Čupića

из СРБИЈАНКЕ 127

(1807), да упадне у црноречку нахију, побуни је и очисти од Турака.

Он се одмах кренуо у Црну Реку, коју је доиста муњевитом брзином и ослободио, како од султанове војске, тако и од љутих крџалија нобуњенога видинскога паше Пазван - Оглу (Пазванџије). У свима бојевима овога краја Србије Вељко је добио и сувише прилике, да се одликује као јунак и ратник. Тим је Турцима улио страх и поштовање.

Чим је тако од Турака очистио целу источну Србију (Тимочку Крајину), и у њој поставио своје бу· љукбаше и бимбаше, Вељко се одмах постарао, да је и утврди за одбрану против турских упада. Он је тога ради, имав уза се вештог Фортикатора Хаџи - Николу Сарајлију, — свуда по граници саградио тврде шанчеве и у њих ставио јаке посаде. А пошто је најпосле свога брата Милутина поставио старешином над свима буљукбашама, Вељко се сам повукао у Бању алексиначку. Одатле је он, као оно Карађорђе из Тополе, час по са својом војском излетао на најопаснија местз, где је његово присуство најпотребније било.

У оном славном боју на Малајници код Неготина (3—5 јуна 1807) био је и Хајдук - Вељко. А после пропасти на Каменици беху га Турци у Бањи опколили (7 августа 1809), али он, и ако у ногу рањен, ипак се кноз њах пробије и спасе.

Цело лето 1810. Вељко је уз Русе ратовао на Дунаву н Тимоку, одакле их је они допратио на Варварин, да буду учасници у оној славној победи, коју је припремпла српска ратничка способност. У истом боју (10. септ.) и сам је Вељко био рањен у леву руку.

Године 1811. Вељко је премештен за команданта Неготина на место умрлога Мише Карапанџића. У дугој одбрани тога места против напада целе силе видинскога Мула - Паше, а остављен самоме себи без икакве помоћи, Вељко је јуначки погинуо (20. јула 1812) од турскга топа.

Хајдук - Вељков витешки живот, рад и смрт били су већ и предмет различне песничке обраде у Српској књижевности,