Godišnjica Nikole Čupića

Ен

и — — о =

КА ИСТОРИЈИ ГРАДА ВРАЊА 315

околини: венедичко платно, пећанска свила, карпусчоја, шкодрански фесови и писћули, а српкиње су врањанске, до скора пре ослобођења, носиле срму и свилу, као што сада гледамо у нашим пределима, северно од Шара и Карадага; шта више носиле су и Фереџе вао у Призрену и Приштини. А људи (још и данас носе неки) су се носили исто онако, као у западним пределима (изузимајући у неколико Горњу · Мораву).

Према свему овоме не може се тврдити. да је Врању култура долазила највише са југа, још мање пак по архитектури (ако о њој у опште може бити, у погледу овога питања, речи), која у Врању преовлађује, јер је она (кодико је има), мање више на свему полуострву једна и иста — на све четири стране Врања налазе се исте такве куће, и са та_квим истим распоредом, као што је Ст. Новавовић видео у Врању. Коби још могао да прави разлику између старих (разумем оне од пре 30—40 година) кућа у Нишу на пр. или у Пироту, и оних у Врању, или између кућа и намештаја у њима у Врању и оних на пр. у Приштини или Гилану и тако даље.

· Ако је Врање у овом погледу учинило какав изузетак, или баш какву промену, учинило ју је последњих 20-—30 година — од када се сагради железнички пут од Скопља до Солуна, и од када се Врање присаједини матери Србији 19. Јан. 1878. године.

Дотле је Врање гледало на запад и исток.

оре вр- ван — ——