Godišnjica Nikole Čupića

40) из СВОЈИХ УСПОМЕНА

· Бејаше зимње доба. Хаџија се бејаше настанио у џамији, која је била онде где је сад кућа и дућан Вељка Николића. (Мора бити да је уз ту турску богомољу било какво селониште за Турке сиромахе).

Кад би из те џамије пошао у Кнежеву Канцеларију, која је била онде где је данас нови Краљев Двор, Хаџи-Хамза би неколико угрејаних црепова поређао себи за појас до вајне кошуље своје, и с тим би дошао до канцеларије. Хаљинице су на њему биле веома танке, и ти би га црепови уз пут грејали.

У канцеларији би обично ушао у собу Тахирефендије, ћатипа, за турски језик. Ту би своје црепове повадио и поређао на пећ, да су му свакад топли а он, старац висок, крупан, вратат и особито носат, причучио би уз пећ, и тако би се грејао цело пре по дне.

Неки од чиновника частио би га кавом. Старац би част примио и попио у сласт, захваливши са пуно достојанства, без и најмањега унижавања.

У ту, „ефендину собу“, која је била далеко од собе министрове и начелникове, збирали су се млађи чиновници: да пуше, и да се слободније разговарају. Ту су се виђали: Љуба Петронијевић, Павле Трипковић, Милан и Милован Јанковићи, Марко Поповић, Ђока Николић и Димитрије Јоксић, практиканат. Овај последњи бејаше онда млад, стасит, и веома леп момак.

Хаџи-Хамза, грејући се уз пећ, и слушајући како другови Димитрија често зову: „Јоксић ! Јоксић! једном рече:

— Море, добри људи! Зашто грдите тако кршна момка: