Godišnjica Nikole Čupića

952 __БЕЛЕШКЕ_О_ВАРИЈАНТИМА СРП. НАРОД. ПЕСАМА

нова и два брата његова, Гојко и Угљета; сам Вукашин на коњу побеже са слугом Арсојем или Арсенијем, који идући за њим, ношаше његов буздован. У селу, сад названом Караманија, Вукашин, жедан, хтеде с источника пити и саже се, а из недара се његових указа царска колајна, то јест орао златни, кога цареви српски ношаху један за другим, а он га је узео од Уроша кад га је убио. Видећи ово, и познавши орла, његов се слуга Арсоје сажали (или је Вукашина постигла освета Божја), па, ударивши Вукашина тим буздованом, уби га и он оста, непогребен, псима и тицама за храну. Орла оног узео је и дао кнезу Лазару... Тако на- ветник и убица и разоритељ својега отачаства сврши са свом својом војском. (Гласник У.)

Али је народна песма и тако опевала емрт краља Вукашина. У збирци Г. В. Богишића „Народне пјесме из старијих, највише приморских записа“ (Београд, 1878.) под бројем 35. штампана је бугарштица „Кад је Никола Томановић невјерно убио краља будимскога.“ У овој се песми износи како је краљ будимски са својим слугом Николом Томановићем допао на Косово, па се о вечери, чуди лепоти поља Косова и зариче се да ће га заселити лепим селима:

А Никола Томановић свјетлу краљу одговара: „Све то добро изрече, не рече ако Бог да!“

По вечери легоше пи заспаше, али још није било „право ноћи полуноћа,“ кад се краљ пробуди и угледа, како се Косово од синоћ већ населило селима и оградило манастирима. Али му Никола одговара, да су то турски шатори.

Тада краљ и Никола Томановић: