Godišnjica Nikole Čupića

74 ДВА ПРИЛОГА

чаршији исекли свега на комаде. Још се можда пушила крв ових првенаца у венцу мученика за народну слободу, а 7. марта 1804. осване пред Шапцем српска војска.“

Јадар.

У доба о коме говоримо Јадар није припадао Беотрадском већ Босанском Пашалуку а Нахији Зворничкој. И ако он, дакле, није био под непосредном влашћу дахћском, ипак је и сам дао свој прилог крвавој сечи кнезова.

Извор нам је у једном казивању Милутиновићеву, а на име у његовој песми „Јадранском Кнезу Радосаву,“ која је из заосталих рукописа песника-историка штампана први пут у „Лирским Песмама Симе Милутиновића Сарајлије,“ изд. С. К. Задруга, стр. 99,—100. По том податку знамо за ове жртве:

Радосав Калабић, кнез јадрански. Чинио је припреме за устанак али је пао раније. Погинуо је на коцу. Остаје само питање: кад је погинуо, и да ли и њега треба унети у поменик који је оставила Сеча Кнезоваг Са свим одлучно држимо да треба, јер нам на то дају права речи Милутиновићеве из друге једне песме исте збирке. У песми „Обојици“ вели Милутиновић на стр. 92:

Тако паде и најпре погибе

У Ваљеву насред Колубаре Кнез Алекса и Кнез Бирчанине, Кад на Дрини кнеже Радосаве И Станоје из Зеока кнеже Београдске ниже Колубаре. —

Поп Вилип. Погинуо је заједно с кнезом Радосавом, коме је био достојан друг. —

Ових се жртава Милутиновић сетио тек у априлу 1847. године, те нам је оставио овај малени спомен њихове честитости.