Godišnjica Nikole Čupića

146 ГОДИШЊИЦА

се Соларић јавио са свим у друкчијој светлости од оне. у каквој смо га дотле свикли гледати као кабинетскога радника Философског. Али Соларпћеву животу потребује још објашњења и довођења појединих периода у везу. Нешто ће се од тога учинити публикацијом његових писама Вуку Ст. Караџићу, што се чува у огромној. преписци Вуковој. За тим се има објаснити његова тежња да оде за Доситијем у Београд, Доситијева позивања, његова спремања, полаз:к и пеодлазак, везе са Герасимом Зелићем, Кирилом Цветковићем и, нарочито, Атанасијем Стојковићем, и најзад његово паштење да се добије рукопис првог и последњег списа Доситијева као и рад на издању овога другог посла. Тада ће Физиономија Соларића као јавног радника бити још јаснија јер ће се јавити и у детаљима. Такој слици ево на овом месту и ова два ситна прилога. -—

Шаљући Михаилу Витковићу један примерак свога, списа „Римљани славенствовавши“, Соларић му је написао у стиховима писмо које је Витковић — или други неко доцније — повезао у тврде корице заједно са том књигом. Или писмо није повезано док је било. цело, или је доцније уз књигу исцепано, немогућно је сада одредити. Од њега је сачуван само један, први, лист, а види се да је он заједно са другим, откинутим, чинио цео табачић. Рукопис је Соларићев — леп, ситан а читак. Редови су, напротив, развучени.

Почетак тога писма у стиховима гласи:

Мили !

Ди је покој, ди је љубов,

ди јагањце пасе, Србске моме ди је чути

умиљате гласе,