Godišnjica Nikole Čupića

170 ГОДИШЊИЦА

„бединтер“. Као што се Алекса и Мита увлаче у кућу богата трговца Марка Вулића и његове кћери Јелице, тако су се Маша и Никола увукли у кућу богате удовице Дафане, и с мање више истим намерама. Госпођа Дафина има имање од педесет хиљада талира и још одозго десет хиљада који припадају њеној синовици Еленки, а којима Дафина располаже; цело то имање хоће ова удовица да „препише“ на Машу, у којега се „смертно заљубила“, и за којега хоће да пође, ма шта се о њој говорило или управо баш зато што се о овој рђаво говори, баш „у труц херђавим блебетушам.“ Наредила је већ Николи да он одмах позове „писара“ да се такав брачни уговор и пред њим учини, иу цељи да дође до поменутих десет хиљада своје синовице, наговорила је већ Еленку да се одрече свога имања и пође у манастир; Еленка на то пристаје, бар привидно. У почетку другог чина, ствари су у том смислу потпуно спремљене. Уговор је написан, Маша га је прочитао с великим задовољством, писар је дошао у Дафинину кућу да га званично, пред свима којих се тиче, прочита и потврди. Али против таквог уређења ствари има једно лице у комедији које се нарочито буни. То је Недељко Душич, млад и честит човек, који воли Еленку као и она њега, и који се састаје с њом у Дафининој кући у којој Еленка станује, и то провлачећи се кроз једну велику рупу у зиду, коју је сам избушио па покрио великим огледалом да се не види. Недељко зна да се госпођа Дафина боји вампира, да се нарочито боји да јој покојни муж не учини „посјешченије“ с оног света како јој је обећао; зна и све друге потребне ствари о Дафини и оним варалицама (седи цео дан у оној рупи и прислушкује важне разговоре, па чује и сазна) и реши се, у договору с Елеонком и нарочито њеном слушкињом, да „волшебним“ начином и мистификујући Дафину, раскине замке које су овој под