Godišnjica Nikole Čupića

230 а ГОДИШЊИЦА

да крстима бјеше повише јабанаца: кумова, својте и пријатеља појединаца.

Цеклињани дизаху крсте од своје парохијалне цркве на Цеклину св. Ђорђије, па иђаху с њима „за сунцем, уз брдо навише кроз браство Ђурашковиће, за тијем путем посред брда Цеклинштака, па кроз браство и село Стругаре, повраћаху се старијем путем, који вођаше од Цетиња и Доброг села на Ријеку, свраћаху на воду Дурмитор, а отоле к цркви, одакле су и дигли крсте. Ту су починули и оставили крсте.

И Цеклињани пјеваху за крстима:

— Крсте носе, Бога моле, Подај Господе! Подај Господе! пи: — Господи Помилуј, Господи! —

Године 1888. био сим у Пиви, на Горанском. Пива онда бјеше административно подијељена на двије капетаније: ЖЊупу и Планину. И природа је тако подијелила. У читавој Жупи пивској онда не бјеше ниједне зидане цркве до само чувени, стари пивски „намастир“ на извору рјечице Сињца, а у близини Горанска. И Планина пивека онда бјеше оскудна с црквама, те се о већијем празницима, и из Планине, а особито из Жупе окупљаше код „намастира“ на службу множина побожног пивског народа.

Оне године већ с пролећа бјеше суша. За неколико недјеља не паде једне капи кише. Игуман и парохијални свјештеници разнијеше глас, да ће се првог дана Тројичина-дне (Духова) код „намастира“ носити крсти. И слеже се рано тога дана из свијех крајева Пиве множина народа код манастира. Ту бјеху на окупу и главари духовни, грађански и војнички из Купе сви, а из Планине добар дио. У манастиру се сврши служба. Народ изађе