Godišnjica Nikole Čupića

246 ТОДИШЊИМА |

Вук Врчевић ') описује обичај ношења крста сјутрадан но Тројичину-дне у и наоколо Рисна у Боки Которској. И ако то није баш у Црној Гори, у корист је за саму ствар, а од интереса за читаоце, даи тај 258 овдје наведемо. Ево га:

Свака породица, која је могућа, набави о своме трошку сребрни крет, а којој то није могуће, она набави дрвени крст, засађен на лијепо бојадисано и три, четири метра високо копље. Крстови стоје цијеле године у главној цркви. Два, три дана прије Духова свака породица однесе свој крст дома, те дјевојке онога браства, оне породице наберу разнијех врста најфивијега цвијећа, које оне нарочито за то штеде. Од тога цвијећа оне оплету, што најлешпе и највештије могу, толико широк вијенац, колико затежу четири окрајка крста. СО овијем крстима почива народ на четири мјеста: пред црквом ев. Јована и св. Луке и код двије воде: СОмоковца и Грабовца. На сваком тијех мјеста очита свјештеник по једно васкрено еванђелије. Кад почину е крстима на СОмоковац и Грабовац, сви они, који носе крсте, положе копља над чесмом, из које вода извире, те се онда народ граби, ко ће се пријед напити воде испод крста, па макар и не био жедан. Многи понесу воде испод крста у стакленом суду дома. Са свакога мјеста, гдје се еванђелије „поје“, кад литија даље пође, људи мећу по једном из пушака, а сви без разлике свијем путем поју:

— Крсте носе, Бога молим: Господи помилуј! Господи помилуј ! И у Бога здравља просим (или дажда просим): Господи помилуј! Господи помилуј! –

') Помање српске народне свечаности.