Godišnjica Nikole Čupića

из ТУРСКЕ ФОКЛОРЕ 288

Како су Турци изгубили Будим-Пешту, — Кад су Турци држали Будим Џешту живео је у њој некакав дервиш (арабати-напуштени) по имену Ђул-баба. Једне године била је страшна зима, а Ђул-баба се опасно разболи. Нико од Турака није хтео да га гледа нити да га прими у стан, те је морао онако болестан да лежи под једним ћепенком. — Једне ноћи прође мимо њега неки Немац (Немцели) па видећи где лежи, запита га: Ко си тиг — Ја сам Ђул-баба. — Шта ћеш тур — Болестан сам па немам куд. — А што не идеш коме од својихг — Нећу да досађујем. — А ти хајде мојој кући, рекне му Немац. Ђул-баба се стане опирати да не може, да неће да му досађује, јер није у стању да му плати ак (заслугу). — Лако ћемо за то, рекне му Немац, нећу ти ништа, већ хајде за мном мојој кући. И тако Ђул-баба пристане. — Пошто оздрави запита Немца чиме хоће да га обдари за доброчинство које му је учинио. — Нећу ти ништа, рекне Немац, само да даш да Немци заузму Будим-Пешту. Ђул-баби то не би право, па му рече: Немој то тражити, јеру Будим-Џешти има сабијан (немоћне деце), па ти то не могу учинити, Немац не пристане ни на што друго, већ или Будим-Пешту или ништа. На послетку Ђул-баба пристане и алали му. — Од тога доба Турци нису могли де се одупру, те Немци заузму Будим-Пешту и заробе силав народ од кога су само девојака 10.000 покрстили. Ђул-баба је још неко време живео у Будим-Пешти, па је ту и умро. Ту су га и сахранили и начинили му турбе, које се и тамо поштује као светиња све до дана данашњега. Народ пак мусломански чак из Азије сматра за дужност, само ако може, да бар један пут за живота отидне да се поклони гробу Ђул-бабе, јер се његов гроб сматра као велика светиња. Скопље.