Godišnjica Nikole Čupića

96 ГОДИШЊИЦА

шке одонуд, и готов је да исти пут прође и са мном. И за штор Чисто и само из човекољубља. А ја још мислим, како ће ме страх бити да приђем једном хришћанину кад умире. Смем ли се размишљати кад сам пред дужношћу коју ваља извршити.,.2“

Попа се хтео сам храбрити. Попадија га је слушала, али се није усуђивала да и сама коју дода. Донела је ћутећки убрус свом мужу. Овај се убрисао, навуко расу, натукао камилавку, пољубио жену у чело и изашао, носећи у руци кључеве од цркве.

Кућа свештеникова била је на крају и усамљена, на дну стрмог брега уз чију су се косу пружали други станови сеоски. Од прилике у средини њиховој била је црквица пречисте Богородице, стара грађевина у византијском стилу, која је својим кубетом надвишавала скромне кућерке у наоколо. Од куће свештеникове, на више до цркве, кривудао је узан, калдрмисан пут. Сунце је пекло у теме, и пењање је онда било уморније него што је обично. Капци су на кућама с обе стране позатварани, али је овде онде горње крило од кућних врата било подигнуто, и домаћини са својим женама, наслоњени лактовима на притворена доња крила врата, чекали су, како се чинило, на свештеника да прође. Чича Настас је онуда већ пронео вест да је онај болник на самрти. Свештеник се здравио са сељацима; „Здраво Јанко, добро јутро Тано,.... Благослови попо.“ Очевидно сваки је хтео да дуже говори, али се попа журио. Отигао је ознојен цркви, откључао врата, ушао у хладовити храм, узео побожно с бескрвног жртвеника свете утвари за причешће и свој молитвеник, замотао све то у петрахиљ, везао петрахиљ у комад црног платна, и изашао. Није још био затворио врата од цркве, а чуо се глас чича Настаса, који је терао магаре. Изгледало је као да живинче није марило да иде по такој жези.