Godišnjica Nikole Čupića

86 ИСТОЧНИ НАРОДИ У ОПШТЕ

везу с Философијом и науком, у савезу са. слободним умом људским и гвозденом нужношћу историјском, хришћанство ће можда издржати ту велику борбу и као победилац реалисати оне идеалне. светле слике, које оно црта у душама људским.

Онако исто као што је требало особених прилика да се хришћанство роди, требало је њих и да се оно рашири до светске религије. Томе су много помогле и спољне и унутрашње прилике тадашње. Необично лаку материјалну комуникацију, коју су Римљани увелике развили, пратила је и једнородност осећаја и мишљења покорених народа под једним притиском Римљана. "Дрепер 1 209). Малаксалост од уживања свих пожуда остављала је само још једну драж новости — строгог живота и одрицања себе. |(Гатпде Сезећ. 4. Мајетал. 1 117); тако исто општи социјални распад, борба и нужда у свима слојевима друштва, туга и чежња за спасењем, које неће доћи на овом свету. 1518. П 502); оно је било згодно за сваки народ и за сваку класу; оно је се најјаче обратило осећајима и спојило с вером и учење морала. За робове било је оно религија паћеника и угњетених а за Ффилософе било је одјек највиших моралних стојичких учења. Као и све велике религије оно је се занимало више с осећајпма него с мислима; тиме је привлачило себи масу, која живи поглавито осећајним животом и тиме је постало прва и права социјална религија.

Требало је свега тога, свих тих прилика да хришћанство буде она колосална снага, с којом се ни једна позитивна историјска снага не може мерити.

Хришћанство је својим учењем да је душа људска божанског порекла и да само богу одговара за мисли своје, ослободило човека од апсолутних веза земаљских и уздигло га до узвишенпх појмова љубави и мирења. Човек више није био сав у грађанину. Његова душа покоравала се само богу пи само је његова била. Земаљски власници изгубили су своју владу и над душом људском. Вера у божју правду п љубав постала је јача од страха од земаљских власника. |8. Гађошауе [' Ева! 110).

аса _ љ— в~ "

"у'/7")~

беј Зе