Godišnjica Nikole Čupića

330 ГОДИШЊИЦА

Чим чергари чују да је негде у близини вашар одмах тамо појуре. Како су нестрпљиви, онџ и на десет дана пре вашара дођу, саграде негде на крају вашаришта своје шаторе и ту чекају. Многи долазе на вашар _ да продају своју робу или да им жене покажу свету своју вештину врачања, а многи дођу и иначе да се нагледају вашарскога шаренила, да се проведу и науживају у вашарској вреви. Ако им том приликом испадне за руком да што и зараде на лак начин, крађом, преваром, прошњом и томе слично, онда добро, не испадне. ли онда никоме ништа.

Изгледа да су првобитни у Србији или сви Цпгани, или бар много већи део, били скитачи, па се постепено неки настанили, а неки остали пи даље верни своме старом начину живота. Многи Цигани још памте кад су им стари били чергари. Настањени Цигани у Алексинцу знају да су им стари становали у земуницама у селу Краљеву и Суботницу (срез алексанички), па се отуда доселили у Алексинац, но кад су се тамо наставили нико не памти, али да су тамо кратко време живели впди се из тога што нису имали кућа. Цигани у Добрујевцу (срез алексиначки) причају да им је „прво колено“ живело по земуницама у врањском округу. Одатле им је „друго колено“ отишло п настанило се у селима Вукашиновцу (код Делиграда и Пруговцу (испод Озрена), па се тек „треће колено“ доселило у Добрујевац и Бољевац (село под Јастрепцем). Тек то „колено“ почело је градити куће, а дотле су непрестано били по земуницама.

Српско законодавство п власти трудили су сеу ХТХ. веку свима силама да све Циганге нагнају да се настане. Нешто то а нешто и што је за њих нестало угодности за провођење скитачког живота учинило је да је данас у Србији скитача Цигана још врло мало. Нарочито су се почели настањиватп од 1884. год. кад је све земљиште Србије премерено п одређено као својина, било државна, било општинска, било приватна, те их. нико на своме имању не трпи. Ма да су се многи од тада настанили ипак жале за својим старим чергашким начином живота. Тада смо, веле, били слободни, ко- мотни и много здравији и ако нисмо имали кућа и угод- _ ности које сад у кућама пмамо. 338