Godišnjica Nikole Čupića

118 ГОДИШЊИЦА ХЛ. Писмо!

Господине !

Истива је, да су Мађари ушли у Бечкерек, но само са 5 топова и 1000 војника, а остало је све у Меленци, јер се Мађари боје, да им ја иза леђа незаиђем, ако би и даље напредовали, синоћ су Мађари на Бачки Бечеј читав сат са пароброда пуцали, мислећи, да сам ја још у Бечеју, но на жалост морадо ретерпрати због неодржане од г. Тодоровића речи. Кад је г. Тодоровић у Томашевац дошао, онда је на предложење Хердијево решено, да се ретирају у Белу цркву, а овамо све напусти, на то г. Стефановић зајор дигне се п протестира противу тога говорећи, да није праведно оволики народ упропастити без нужде, а Херди, кад му одговори, да он неће да зна за народ, него за царске топове и династију, онда исти СтеФановић даде оставку на царску службу и оде у Папчево. Речено закљученије Диктатора Херди-а тако је опечалило Панчево, да су Панчевци одма закључили депутацију шиљати Мађарима и њима се предати, но Николче Костић предложи“) да се најпре депутација пошље г. Патријарху, и њега пита о стању ствари, и тако је и учињено, но пре овога ја сам писао обшеству панчевачком, да у случају ретераде Тодоровићеве мене о томе благовремено известе, пак ћу ја одма оставивши на Вилову и Мошорину посаду, са свом војском к Панчеву похитати и нећу Панчево напустисти, док један мој војник траје и тако само, ако за благовремено извештен будем, да је Тодоровић куд одмарширао, ја одо у Панчево. Правитељство српско чувши да г. Тодоровић непрестано ретерира, и да сам ја у Бечеју, бојећи се у томе какве издаје решило је мене и моју војску у Субију позвати, но Представник Књажески г. Патронијевић, коме је то наложено, да то учини, једно због тога, што је руска војска у Маравију већ и у Ердељ прешла и даље на Мађаре ударати намерна, а друго што је светли Бан у Осеку и напослетку због тога, што је и г. Патријарх и Мајерхофер и Руски

') Ово је писмо нађено без натписа и без куверта, тако да се не може позитивно казати на кога је управљено. Но, узевши у обзир на ком се месту нашло, може се претпоставити да је било управљено на покојног ђенерала Перу Бигу. Мајор Стефановић Виловски, коме су биле тачно познате прилике и личности п који је свестрано оценио ово Книћаниново писмо, такође је дошао до закључка, да оно није могло бити управљено ни на кога дрргог, него само на Бигу, што се у осталом, види из завршетка, где Книћанин адресанта моли „да поздрави све пријатеље народа и цара, а особито пуковника (доц„није Фелдцајгмајстора) Мамулу,“ јер се зна, да се Бита тада налазио уз овога.

2) Книћанин га назива Костићем, али, као што изгледа, погрешно. Драг. М. Павловић у својој књизи Србија и српски покрет итд., који се позива па својеручно писмо Николчево Гарашанину, помиње га као Николчу Стојановића, што је свакојако правилније. Ова пометња у презимену долази отуда што су се у оно доба многи називали час једним час опет другим именом. У овом случају означују презимена Костић и Стојановић једну и исту особу. У народу је био познат под именом Николчета.

ове