Godišnjica Nikole Čupića

160 ГОДИШЊИЦА

На зле муке јунак ударио: Као му је своје старе мајке,

А не може љубе прегорети.

Све мислио на једно смислио, Он одлази сстарелој мајци,

Да му прости храну материну, Па јој вади срце из недара,

И носи га својој заручници.

Ал' да видиш јада изненада,

На Турке је јунак ударио,

Те стрељају страшнога хајдука, П тешких је рана допануо,

Па се хвата горице зелене,

И он стиже до белога двора. Тад' се маши руком у недарца У недарца крваве кошуље,

Те извади срце материно,

И својој га даје вереници.

Ал' мајчино срце проговара: »„Чедо моје је л ти рана тешка 7 „Можеш ли ми преболети, вине2“ Тада јунак грозне сузе проли, Па запали пребијеле дворе,

Да у њима сагори девојка,

Од зла рода нек нема порода. Па узима пушку по средини,

И пресреће Турке зулумћаре. Спротињу од Турака брани,

Не би л' Бог му опростио грехе И овога и онога света.

Као што се види, предмет је ове песме истоветан с познатом бретањском легендом која је и у нас постала популарна, по преводима савремених писаца Француских. Откуда тај мотив код нас, је ли он, према томе, у Бретањи дома или је свему извор на трећем месту — све су то друга, п врло важна, питања.

Овде је главно да се овим прлмером потврђује навод Доситигев.

Врло је карактеристично да су у нашој народној поезији осамнаестога века толико чујни сентиментални топови. Треба се, поред ове песме, сетити да је у то доба од толиких песама баш елегијска „Хасан-агиница“ прва стекла познанства у Европи и обратила пажњу у туђега света на српску народну поезију. Је ли све то била само случајност или је време собом донело 2