Godišnjica Nikole Čupića
160 ГОДИШЊИЦА
На зле муке јунак ударио: Као му је своје старе мајке,
А не може љубе прегорети.
Све мислио на једно смислио, Он одлази сстарелој мајци,
Да му прости храну материну, Па јој вади срце из недара,
И носи га својој заручници.
Ал' да видиш јада изненада,
На Турке је јунак ударио,
Те стрељају страшнога хајдука, П тешких је рана допануо,
Па се хвата горице зелене,
И он стиже до белога двора. Тад' се маши руком у недарца У недарца крваве кошуље,
Те извади срце материно,
И својој га даје вереници.
Ал' мајчино срце проговара: »„Чедо моје је л ти рана тешка 7 „Можеш ли ми преболети, вине2“ Тада јунак грозне сузе проли, Па запали пребијеле дворе,
Да у њима сагори девојка,
Од зла рода нек нема порода. Па узима пушку по средини,
И пресреће Турке зулумћаре. Спротињу од Турака брани,
Не би л' Бог му опростио грехе И овога и онога света.
Као што се види, предмет је ове песме истоветан с познатом бретањском легендом која је и у нас постала популарна, по преводима савремених писаца Француских. Откуда тај мотив код нас, је ли он, према томе, у Бретањи дома или је свему извор на трећем месту — све су то друга, п врло важна, питања.
Овде је главно да се овим прлмером потврђује навод Доситигев.
Врло је карактеристично да су у нашој народној поезији осамнаестога века толико чујни сентиментални топови. Треба се, поред ове песме, сетити да је у то доба од толиких песама баш елегијска „Хасан-агиница“ прва стекла познанства у Европи и обратила пажњу у туђега света на српску народну поезију. Је ли све то била само случајност или је време собом донело 2