Godišnjica Nikole Čupića

ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ ЖИВОТА ПЕТРА 1 ЊЕГОША 187

лешку; „Из Беча нам стиже глас, да се Владика црногорски, који се сад тамо бави, тешко разболео“. У броју 77. (10. јулија) јавља се из Црне Горе, да је на глас о болести сенат упутио у Беч Милаковића и Видака Бошковића и да се они 30. јуна кренули лађом из Котора. У истоме броју, међу новинама из Аустрије, находи се и једна, да се Владика „почео предизати«“ и да ће одмах по опорављењу у отаџбину"). У Црној Гори (по дописнику Ђ. С. у бр. 78. настала је ошшта жалост, кад се чуло, да је Владика у Бечу оболео, а у бр. 87. штампана је и песма „Венцеслава А. П. Црногорца“, писана на „дунавском пароброду 23. јунија

1851.6, с натписом: »„Чувствовање у време болести црногорског владике П. П. Његоша“ :. Као што је мало више поменуто, Владика се из

Беча кренуо почетком августа. Ударивши на ТГрет, сти-

) 0 боловању у Бечу код Љ. Ненадовића „Писма о Црногорцима“ стр. 82. и даље.

2) Песма је не само карактеристична, већ и довољно лепа, да је вреди овде изнети у целини:

У црно се зави платно, о несретни бједе сине!

Тугуј, плачи и уздиши, у ноћне се скривај тмине Покој тражи мрак где влада, а гдје свјетли зраци бјеже, Ах! на земљи ништа нема, што те више с њоме веже Сунце сјајно, све радости, с њим ће престат твоје среће, Све надежде с њим се губе, све утјехе и највеће Срце туга страшно мори, дух болује смртне ране,

Ој свијете! Ој божество! О њим и моје скрати дане!

У тијелу душа стоји, нема силе, оков сноси,

Током суза све за сузом, све ми живот више коси —

() ти земљо неправедна ! срце неком љубвом гориш, Благом китиш неког срећом, неког тугом вјечном мориш Сладки ли су љета часи! О, тешка је смрти рана! Срећан ли је јунак онај, ком надежда јест обрана! Бједан човјек без кормила, шта ј' на свјету овом смрти>2 Празна сјенка — танки листак, — кој олуја лако хити Дан, година, вјек и доба са временом њега веже,

У времену овом празни многи снови к њему бјеже, Своји страсти сада роб је, сада образ свету нови,

Сада мудрац, чудо страшно — а роб сада у окови....

да дан један сунцу раван, звјезде хвата са рукама Други тиран, бич земаљски, трећи ништа, земља сама. На свијету с' роди човјек, душман самом себи бити,

Ил са смрти посл'је себе рођенога уцвјелити.

(), ти, к' коме мене сада, нагло хитит' судба гони,

На што теби слава твојаг Час последњи кад ти звони. Туга мени и рјеч сама, камо л конац жића твога,

Стани, душе! Вјек је кратак утри сузе рода свога Куд зна смртни после тебе“ Н мој живот с твојим пада. Ком остављаш несретнога > Посље смрти да он старада. Помоз' свети с неба отче! Ти утјеши срца мога,

Дај му помоћ, да те славим чак до часа умрлога !!!