Godišnjica Nikole Čupića

Мин" о Ма у о ДОЛАР РА ВАЛЕ Мр РВИ Ки РА а И НВНИ / ај

~ у

„

190 ГОДИШЊИЦА | у

ставио тестаменат у три примерка: један је код руског конзула, Гагића, у Дубровнику, други код руског посланика у Бечу, а трећи код министарства у Петрограду. Бацио је анатему на свакога, ко његових наредаба не буде слушао. Сем наследника, одредио је брата Петра, да га замењује, докле се Данило из Русије не врати. Заклео је главаре, да живе у слози, а да буду у добрим односима и са аустријским покрајинама, и они су то обећали. — Тако је — наставља дописник — и урађено. Два перјаника донела су дубровачки примерак тестамента, прочитали га и сви признали оно, што је наређено.) Између осталога распоређена је, вели, и новчана готовина: од интереса капитала у Бечу (100.000 Фор.), да се нешто даје његову оцу,) матери и двема удатим сестрама, а да после његове смрти све остане народно; оно што је имао у Петрограду да остане народно; у каси на Цетињу 50.000 Фор. за исплату чиновника, а 50.000 „за давање сиротињи под интерес А од стос.

У 16 бр. Јужне Пчеле јављено је о парастосу Владици, који је држан 17. нов. у цркви Св. Спиридона у Трету. По свршеном обреду „говорено је и надгробно слово, у коме је потанко и лепо описан сав трудољубни живот упокојеног Петра Владике и жаоба за његовим млађаним важним животом.“

У поменутоме броју Срб. Нов. јављено је о помену у Бечу (11. нов.), на коме је говорио Д-р Јов. Суботић. Тим су, у главноме, у Срб. Новинама п завршени извештаји, који се тицали последњег црногорског владике.

Јер. Живановић. ——_фе-—————_—У—

1) Тестаменат штампан у Шумадинци за 1852., а и код Лаврова (стр. 199—201.).

2) () оцу Владичину находимо код Емила Чарке, у путничкој црти „На Његоши« („ЉБисер“, пађаутшк, атефо Х. Зеокап, Ластеђ 1863. стр. 898), ову занимљиву белешку из године 1858: „Беше то висока узраста, мало погрбљени плећа, седим власима украшени старина, на челу му је извајана дубока старост, руке и глас му лаганс дрхтаху, ноге као да га једва носише., милост сипајуће очи у очњаке усахле, брада му се горњем лицу упутила, ланистне рупе међ вилице се изгубиле, једном речју: његова негдашња снага беше годинама однешена“. — Томо је врдо стар умро; у доба преноса Његошева тела (1855. год.) Медаковић тврди, да му је било сто година (183. стр.) али је, по свој прилици, ту мало претерано, јер се н. пр. у једном допису С. Нов. од 1847. год. (бр. 81.) помиње, да су му тада биле 84 године. — У поменутом чланку Е. Чакре врло је интересантан опис и куће, у којој се Владика родио.