Godišnjica Nikole Čupića

Г одишњица |

ћу Ј ~ Мо оче , а ђоше кићени сватови, оте: с Милић мртав належао. Кад то видли_ А)

| кићени сватови, Наопако копља окренуше, Наопако коло поведоше, Жа-

лостиву пјесму запјеваше, итд. — Упор. ипак Јоћ. Газтсиз, Пе 415 ЗатазНагши, стр. 48 (цитат по 5сећгадег 5. у. Аћпепкиниз, 5 2): Сш (=Виелонп, _ богу доњега света) фит ођјано оНетит, сшт тотћш разсштиг. Рап ашет __ 1 зојепи ттхае р!асетитаг дпаНиог 10с15 5ЊЕ оррозт5 раш ит Ф5стввас (да није и овде хришћански утицај2).

19) Квасац (који је, релативно, доста доцкан познат индогерманским_ пародима — в. 5ећгадег 5. у. Вгоћ; С. Тројановић, Стар. срп. ј. и пића, . 28 — искључен је из тако конзервативног култа какав је култ мртвих. Постоји пропис да се, кад у кући неко умре, мора из ње избацити квасац ако се ту затекао, в. Милићевић, ЖСС, 340.

1) 5ећгадег 5. уу. Веза ипозбгаисће 5 6, и Аћпепкшшивз 8 13. Наш обичај да се при даћама једе са гроба довољно је познат, тако да нема потребе да се за њ траже потврде у литератури.

12) Упор. нпр правило из грчког култа да се вишњим боговима приноси жртва на жртвенику, ботдз, који је виши, а хтоничвим на жртвенику езсћага, који је нижи. Код нас, на даћи, одаспе се увек пре но што се чаша принесе устима, по која кап вина или ракије на земљу, за мртве; што од јела падне на земљу, не сме се дизати, јер то припада мртвима. За сличан руски обичај в. Зећгадег 5. у. Аћпепкиниз 5 13. На српској даћи сипа се мало вина и воде испод трпезе, Грбић, 256. Врло ј2г интересантно што у овом погледу каже јован Ласиције, говорећи о обичајима старих Пруса и Ливонаца: треш! уего (реч је о учасницима на даћи) де иподиодце Тегсшо апаша ша тепзат абјсилј, дио аптат разст стедит, елаце еНипдип!. 51 адша Тогје дестда !п (егттат де тепза, га поп #оПши, 5ед Чезегн5, шЕ 1р5! 1[одиштигт, аппиз даиае пш!о5 ћађеп! уе1 сорпајоз уе! аттсов уту05, а ашбћиз ехсрјатшт сопумо, гећпаишт тапдисапдит (Ре аиз Затаонагшт, сар. 57, уп. 5сћгадег 5. у. Аћпепкин из, 5 73. Цела ствар постаје много рељефнија кад се дода да су стари Словени сахрањивали своје мртве на имању или можда чак у кући, дакле испод пода, в. Зсћгадег, 5 У Епедћоћ, 5 1). и

15) в. У. Кгон, АпКег Ађегрјацђе, Натђиго, 1897, стр. 7; К!езз, у Рашу-М1зввота ], 50 ид; Тћ. У/асћег, Кејпћензуогзећг еп 115 идд; 1. бојдећег, Ејзеп а15 5ећиТ7 зегеп Ратопеп, Атсту Њиг Кенојопзу. 10 (1907) 41 идд. Итд. Од гвожђа се нпр плаше змије (Грбић 46, и др), које су подземни демони; ножем и секиром терају се облаци с градом (које доводе зле душе), упор. С. Тројановић, Гл. срп. жртв. обич. 145, 155; Грбић 333 и др; нож је утук против „бабица“ (Грбић 100; 111) које су такође подземни демони. На месту, у соби, где је лежао мртвац, закује се ексер (Грбић, 248); какав циљ има ово закивање, види се из сличног _ обичаја у срезу хомољском (Милосављевић, 246): „На оном месту где је покојник лежао, неки закуцају дрвен клин, а неки НЕ глогов шиљак и рекну: Кад овај шиљак олиста, онда и ти Миловане (или како се већ зове покојник) да оживиш!“ Итд.

плу Табуирање кашике и виљушке свакако је секундарно (оне су забрањене зато што је забрањен и нож): кашика је била по правилу