Godišnjica Nikole Čupića

36 а Годишњица |

о Кулинову акту још би се дало некако објашњавати, али кад га нема ни доцније, и иза бана Мартина, онда је ствар потпуно невероватна. Е

Натпис нам, даље, изрично каже, да је Кулиновој жени било име Војислава. Он је, то смо већ видели, имао и једног сина, који је био код мађарског краља на Чепелу 1203. године. Име тога сина није нам познато. Да ли је то био бан Степан, чијег је сина Сибислава и удовицу узео 1236. папа у своју заштиту и хвалио њихову католичку ревност,!)) не може се сигурно рећи. Клајић мисли, да је то „по свој прилици Кулинов син“ 2); Љ. Ковачевић и Ст. Станојевић га узимају потпуно као таквог;3) М. Ристић је израдио и генеалошку таблицу Кулинове породице с њим као сином.') Јиречек, међутим, напомиње, да је Сибислав „син иначе непознатога бана Стефана“ и да је „изгледа Матеј Нинослав непосредан наследник бана Кулина“.5)) Ми би ишли тако далеко па тврдили, да Степан као Кулинов син чак и не може доћи у обзир. Ево зашто. Папа у својим писмима о Сибиславу и његовој мајци, —- а таква писма имају четири, — наводи, да су они покојног Степана бана босанског, да су као „љиљан међу трњем“ у 6осанској држави изузетно верни «римској цркви, „у средишту перфидног народа“ и да с тога заслужују посебну пажњу. Зар не би у том похвалном писму, нарочито кад се тиче препоруке острогонском надбискупу и његовим друговима, папа навеои то, да је Сибислав и син и унук банов и да је пажња према њему посебно нужна 2 Јер тражећи папину заштиту Сибислав би сигурно, кад је споменуо оца, споменуо и деда и то тим пре, што је и Кулин имао веза са папском куријом и обрицао_ [0] верност, и што је баш његов отац био присутан једном таквом свечаном акту. Кад он то не чини онда је најприродније веровати да то не чини управ ради тога, јер то није тако.

у рир. Хбог. ТУ, стр. 15—18.

2) Роуцез! Возпе, стр. 65. Исто М. Прелог, Ромјез| Возпе |, стр. 18.

3) Ковачевић-Јовановић, Историја српскога народа, Београд 1895—6., стр. 78; Историја српскога народа, Београд 1910., стр. 115; Историја Босне и Херцеговине, Београд 1909., стр. 22. А

%) Босна од смрти бана Матије Нинослава до владе сремскога краља Стевана Драгутина 1250—1284. Београд 1910. Прилог |.

5) Сп. д., стр. 294. Тако примају В. Глушац, Повеље Матије Нинослава, Бања Лука 1912., стр. 9—10 и М. Вукићевић, Историја српскога народа, Београд 1912., стр. 84.