Godišnjica Nikole Čupića

Из Србије Кнеза Милоша 73

трговати, морао је не само имати одобрење Кнеза Милоша и пасош од Нахијског Суда или Магистрата, него још и рескирати да се изложи свима ограничењима и штети, само да Кнежева трговина не буде ометена. И иначе је он био за трговину све и сва. Он је издавао прописе за солидну трговину, за заштиту интереса продаваца и купаца, за слободно трговање и тако даље.1)

Како је трговина доносила народу велики приход, то се свуда желело да има трговаца, који ће моћи слободно трговати и бити народу од користи. 24 фебруара 1823 године сељаци од осам села у Космају моле се Кнезу Милошу да одобру садовану Илићу да може трговати. „Нек имаде и један човек међу нама, веле они у молби, који може бити у помоћ сиротињи и за своје новце куповати. Ако Ви не можете њему веровати, ми се кметови за њега подватамо као јемци, што год он буде дужан народу и узнемогне платити, ми ћемо за вишереченог Радована дуг, кому буде дужан, платити“.2)

Најглавнији извозни артикал биле су свиње. Извожено их је до 225.000 комада годишње и то искључиво у Аустрију. Аустријски би трговци свакога пролећа, док су још свиње мршезе долазили у Србију и куповали би их по 70—80 гроша пар,“) па су после са њима водили важну трговину не само по Аустрији, већ и по другим земљама.“") — После свиња долази рогата марва . Болове и краве сваког би пролећа купопали по Србији Босанци и Херцеговци, па би их после терали на Јадранско Море и продавали). Јунцима, пак, служили би се неко време и тек онда би их гојили и терали на продају.) — Козе и овце куповали су Турци или други трговци из Турске и трговци из Аустрије.7)

1) дет 427—429; В. и Н. Петровићи П, 471—473, 479—480; 490494: Новине Србске 1837, 238.

2) Држ. Арх. К. К., Нахија Београдска 1822.

3) Споменик 17, стр. 35; Споменик 24, стр. 25.

5) П. Стаматовић, Младми Серблљинљ у всемирномљ царству. Будим 1834, стр. 84.

5) Вук С. Караџић, Даница за 1827, стр. 104; Ј. Вујић |, 177.

6) 20 фебр. 1822, пише из Шапца Јеврем Обреновић кнезу Милошу: „Овде Босанци највише јунце траже, које они, по свом обичају, неколико година за дело (рад) употребљавају, а по том ураче их и продају у Венецију. Зато скупље плате јунца, него најдебљег маторог вола. Овде су преко двеста гроша пар плаћени“ (Држ. Арх, К.К., Јеврем Обреновић 1822).

ту Вук С. Караџић, Даница за 1827, стр. 104; ]. Вујић !, 177.