Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

Nema ti ništa čudnovatijeg što tako prodire do u sred sredine duše kao plač vojnika. Svi smo ga samilosno gledali. Nismo ometali izliv njegova bola u suzama. Suze ratnog: zarobljenika umiruju malo i naš bol, bol »zarobljivača« koji gledaju u njemu, u pobeđenom neprijatelju, i svoju vlastitu tužnu sudbinu: ove suze čiste s naše duše prljavštinu, »svetost rata«, ı na čas Vidimo sami sebe okom u oko: nesretni ljudi koje zlostavlja nečija ruka.

Zaplakani vojnik otra suze rukavom, pa zatim poče da priča:

— Bili smo tri brata. Zajedno, u jednoj četi. Nismo u isto vreme došli ma bojište. Najstariji je bio već odavna u ratu. Ima više od godine dana. A za njim po redu dođosmo nas dvojica. Ja — ja sam mesec dana na bojištu. Slučajno smo bili sva trojica u istoj četi. Naš je komandir strašan čovek. (0 vek grub, okrutna srca; a iznad svega mrzi strašno Jevreje. Došao nam je pre dve nedelje. Komandir, koji je bio pre njega, bio je čovek dobra srca. Moja su dva brata dobila kod njega odlikovanje zbog hrabrosti. Ovaj što je nenadano došao na njegovo mesto ne trpi Jevreje. Ispočetka nas Je mučio različitim mukama za koje treba naročite lukavosti da se pronađu. Za svaki pokret koji mu se nije svidio, vezao bi nas za drvo koje je bilo na malom brežuljku i tako bi tamo vezani stajali usred tisuća kugala koje su svaki čas zviždale s neprijateljske strane prema nama. Umalo što nismo poludili. Stajati i promatrati smrt licem u lice — svezanih ruku i nogu. — — A za !o vreme stajao je on u rovu, promatrao nas i smijao se s uživanjem svakoj našoj zastrašenoj kretnji. — Iza toga počeo nas psovati, da smo nas tri brata jedini uzroci svim porazima i neprijateljevim pobedama. Užasno smo trpeli, al; smo šutili. — Prošle je subote učinio iznenada nešto što je neobično kod mas: Poslao je jednog od moje braće u izvidničku četu. U ovu četu koja ima tako važnu zadaću i u koju šalju samo ljude na koje se mogu osloniti da neće preći k neprijatelju, u ovu četu nisu još kod nas poslali nijednog Jevrejina. A on je ovaj puta poslao. Pozvao je mog brata, zabeležio ga za izvidnika i rekao mu ovo: Prokleti Jevrejine, znaj da ti ovime iskazujem veliku počast, znam, znam ja da ste vi svi vredni prezira. Ali ja hoću da te stavim na probu. Dakle: čuvaj se! Jao tebi, ako odeš u zarobljeništvo!

Poslao ga. Četa je otišla i iza nekoliko sati vratila se i javila »da je Jevrejin Segal prebegao k neprijatelju, na madžarsku stranu!« Oficir nas pozove, preostalu dvojicu braće, udari nas bičem po licu, pljunu nam u lice ı reče: Prljavi Jevreji, psi, sinovi pasji! Vaš brat izdajica predao se sam neprijatelju i izdao naše tajne. Nadam se da ćete vi konačno sami od sebe shvatiti da je ıo ružno delo. I zato vas opet šaljem. Današ ću poslati drugoga od vas. Idi ti — reče mome bratu — ne šali se glavom! Ako se ne vratiš, iskopaću oči ovome tvom bratu! _

Četa je otišla, a iza jednog se sata vratila i javila: » Jevrej Segal predao se sam.« Oficir je škripao zubima od besa, vikao je, proklinjao, psovao i tukao me, da mi je skoro izašla duša: zatim je gucnuo gutljaj rakije i rekao:

56