Ilustrovana ratna kronika

Стр. 284.

Св. 35.

ЦЕПЕЛИН — Једна сличица из Скопља. И децз га у Скопљу познају. Четрдесетих је година, мали, добро развијен, широких и уздигнутих плећа са погнутом главом унапред, црномањаст, потшишаних бркова кроз које се виде црни зуби кад се насмеје. Увек је избријан и брижљиво очешљан са правим раздељком почев од чела, на које и с једне и с друге стране пада по један прамен косе. Благ је и увек насмејан, а према свакоме љубазан. Нико не зна како му је право име, или се бар нико за то не распитује. Сви га зову „Цепелин", па смо га тако звали и ми. Можете с њим говорити којим хоћете језиком: турски, арнаутски, немачки, италијански, француски — како вам је драго. Али ко је он, шта је, одакле и кад је дошао, тешко би се могло утврдити. Још теже би било утврдити његову народност! Кад сам једном о томе упигао једног од наставника тамошње наше гимназије, он ми, смешећи се, одговори: — Бога ми, — то нико не би знао тачно да каже! По говору изгледа да је Хрват, а по занимању, кажу, да је инжењер! Само се једно о њему тачно зна: да једик хотела „Цар Душан", који се до уласка наше војске у Скопље звао »Хотел Димер". Газде тога хотеламењају се, али Цепелин остаје у њему и даље! Свакога љубазно и дочека и испрати. Према свакоме је пажљив и, добар гш срцу, труди се да сваки хотелски гост буде задовољан. Једном, доцкан у подне, допаде одозго из Љуме један поручник и затражи да једе. Рекоше му да нема ничега, јер је све издато. — Па зар и у Скопљу да не једем ништа! — рече г.оручник више очајно, но љутито. Цепелин му приђе бојаж-

љиво и, кршећи руке, поче се извињавати: — Шта да радим! Спремимо за четрдесет а издамо осамдесеторици... — Али ја већ два дана ништа нисам јео! — Како! Два дана ништа нисте јели?! — Ништа окусио нисам! — Молим, изволите сести — рече му Цепелин, показа руком столицу, па брзо оде до прозорчића кроз који се из кујне издаје јело и викну гласно: За господина поручника моју порцију пасуља сашницлом! и бришући десним рукавом неку мрљу на прслуку, додаде за себе: ја сам јео синоћ! Ако сте куцнули у сто, а келнер није одмах дошао, он оставља своје место, прилази вам благим осмејком, и пошто стаде »мирно", бојажљиво изговара: „молим". А кад му кажете шта желите, одговара војнички: „разумем" и одлази да одмах изврши. Ако сте учинили какву примедбу келнеру, видећете како га Цепелин одмах муштра. А ако полазећи спустите келнеру у руку који петпарац, Цепелин суди по томе да сте задовољни, жури се испред вас да вам отвори врата и клањајући се поздравља вас са.довиђења господине! Сви смо држали да је он газда. Једне недеље одосмо ја и Лујевић раније на ручак Кафана сва искићена шимшировим венцима. Испод слика нашег владалачког дома стоји видао натпис. Живели „Ослободиоци". Дугачки постављени столови поређани свуд унаоколо поред зидова а лаутари, покупљени из 8. пука, у срце дирају песмом о јованчићу и Дилберчићу. Сем Цепелина и келнера никог више нема. Затражисмо флашу пива а келнер снебивајући се рече: —• Извините! кафана данас не ради. — А зашто? Шта је све ово? Али пре него што је келнер

и могао одговорити, Цепелин је већ био ту: — Господа би шћел! пива? — Да, Цепелине. — Разумем! И флаша пива, што је за онај мах била реткост у Скопљу, већ се пенушила пред нама. Још је не бесмо ни испили, а стиже и друга. А кад куцнемо да платимо, Цепелин спусти на сто и трећу! — Хвала, Цепелине! Нећемо више, него да платимо. — Е, данас не примамо новце! — А зашто? -- Данас нам се жени газда. Данас су нам наши гости прави гости. Захвалисмо и пођосмо да на другу страну потражимо ручак. Кадсмо били на улици, Лујевић рече: — Гле, па Цепелин није газда ! — Па ко је онда, врага, кад се други не виђа? упитах се и сам. Доцније смо већ дознали све. Газда је призренац Јова, али се ни он не брине хотелу, као ни сви његови претходници, јер је Цепелин ту, кога смо после назвали „директором« хотела. А за то његово „директорство" он нема ништа, или боље рећи има све: има стан храну, — што попије — а пио је мало — и новац колико му треба. Нарочиту плату, кажу, нема. Сем „своје" кафане, он похађа и друге. Ујутру је на кафи код чика Младена у Гранд Хотелу, а на подне и у вече напивукод Гарме у »Слободи". Али кад је време ручку и вечери, све доки последњигост не оде, он је на своме месту. „Ајскастен«, у коме се лети расхлађују напитци, служи му за сто. Чим келнери почну постављати столове, почне и он спремати своје хартије; а кад се ручак или вечера почне издавати, видећете га за својим столом, са цигаром између кажипрста и великог прста леве