Istočnik

Стр. 146

источник

Бр. 10

и учењаци њени, слично великоме апостолу Павлу, прегоше да радозналу Грку објаве чудна дјела и путе „иек^до/иаги) Еога". Бијаше школа и у Картагени, која је такхфе давала научених и ревноснпх хритћанских учитеља, како нам о томе доста вјерно имена Тертулијана и Кипријана свједоче. Та рекност за распространењем учења хришћанског не ограничаваше се само на Исток. И на Западу бијаше много образованих Хришћана, који у раду и дјелању школском подражаваху Александринце. Можемо оним већ сиоменутима додати и имена Минуција Феликса, Арнобија и Лактонција, који сви прииадају деникејском периоду (325.) Истичући поглавито дјелатност александријске академије и њено разграњавање, ми тиме нећемо да речемо, да су се Хришћани у другим мјестпма туђили и уклањали од сваког школског образовања; али опште стање ствари у другим мјестима, са једног или другог узрока, бијаше толико непријатно и неиогодно, да је немогуће било оснивање каквог год завода за правилно школско предавање. У Риму, на пр. бијаху скоро непрестана гоњења са стране немилоснпх императора, који су свакоме на вољу остављали, де немилосно гони науку и научењаке. Тацит, у своме „Живот Агриколе", већ много раније оплакује опадање и скоро потпуну аиатпју спрам литературе, као конзеквенцију нечовјечности и неморалности људи на највишим владајућим положајима, који не могоше појмити, а још мање оцијенити значај науке и литературе, као елемената развитка народнога живота. И то се тако продужује мање или вшне у течају дугога времена послије њега. Једина само Александрија што је уживала и живјела под добрим и повољним условима. Душевни живот концентрисан бијаше у академији. Високи тон научних погледа, развијан постепено течајем вијекова, подржаван бијаше старањем и трудом управитеља. Силно такмачење скупило је одасвуда прослављене умове, — што је све скупа Александрију учинило поглавито живим мјестом, гдје је истина чудеса чинити могла. С тога се наиме и морало догодити оно, што мало више наведосмо, да дјелатност школе бијаше скоро сасвим прекинута чак на оном онолико многообећаном земљишту. Тако, већ у трећем стољећу, благодарећи прегалачком духу Александринаца, сва ученост, која заслуживаше назива тога, бијаше приступачна Хришћанима. Конзеквенција тога бијаше, да су Хришћани тога времена одликовали се високим душевним образовањем. Осим васпитних основа, говори један испитивач историје хришћанских школа, Хришћани су у почетку трећега стољећа изучавали тадање модерне дозвољене науке, свјетску литературу, филозофију и библијске језике. Учитељи њиховп тумачили су св. Писмо и занимали се критичким изучавањем његова