Istočnik

Стр. 104

ИСТОЧИИК

Бр. 13

смјело и енергично штитио и бранио истину. Ззддхнут дјелима св. Атанасија и у топлој жељи да му иодражава, сп. Мартин турски пренио је монаштво из Италије у Ралију г. 360., основавши манастире Лихужки и Марментски. Херман и Љугт у Британпји, Нипмјан у ПТотској, Патрик у Ирској, Каспјан у Марсел.у, Хонорат у Мерину —- сва та имена јасно показују на распрострањен монашки жпвот у Западној Екропн, а упоредо с њиме и на манастирске школе, који бигие вјерне сапутнице његове и то још много прије онога времена, када је васпитање и образовање на западу сасвим прешло у руке цркве. Није тешко доказати, да су манастирске школе биле уједно и једна обрана и штит истинама хришћанскнм и то у оном времену, када је изгледало, да се све пропасти клони. Оне су, истина, с малим сјајем, но тим већом издржљивошћу производиле онакова плода, које је некада давала Александрија, но не бјеху у стању да опјековјече везу хршпћапске учености с незнабошком. Тешко је оиредјелити, колико би оне жпвјеле и развијале се, да им суђено бјеше да у миру и спокојству живе Али, као и свему другом, би и њима су^ено, да подлегну и страдају од поплаве онога мутнога времена. Пети се вијек ближио своме крају. Пријенос императорске рези. денције из Рима у Византију г. 330., дао је дивљим хордама сјевера још више могућности, да упадаЈу у империју. Западни је дио држав е ушљед тога јако ослабио, и варвари увидјеше, да је наступио по њих одсудан час, те се с тога и устремише са свом силом и јачином својих многобројних чета на плодоноспе земље централне и јужие Европе. И за не пуна два вијека опустише они Тракију, Панонију, Галију, Шпанију, Африку и Италију. Први наиђоше Роти, за тим Хуни и најпослије Лонгобарди. Што једни пропустише, т,о други са свим опустише и у прах сатрше. Све је то падало и гинуло, што им год на путу стајало. Наука, умјетност, литература, једном ријечи, све богатство грчко и римског свијета, сва блага неуморним трудом за толико вијекова сакупљена, — све то пропаде и у прах се претвори. Муниципалне и императорске школе бише порушене, епнскопске гаколе ишчезоше, а монашке мал' не постагае жртвом варварског насиља. Зло пропасти и распадања није се заустављало, док не достиже врхунца свога у паду пмператора Августула г. 476., које учини Одоакар, во^а Херула, задавгаи тиме смртни ударац западној империји римској. Наста час полуноћног мрака На хоризонту књижевности по гдје-гдје је зрака свјетлости и просијнула, али и то само ради тога, да би тиме гато јаче учврстила ону таму и мрак, који се на све стране све то већма гаирио. Расматрајући ову потпуну пропаст и доводећи у свезу различиту судбу незнабошких и хриш-