Istočnik

Бр. 21

ИСТОЧНИК

Стр. 327

наш отац небесни, ми смо — дјеца Вожја; Он је отац, који љуби, који не ће одрећи својој дјеци, ако буду молили од њега у дјетињој простоти срца, с дјетињом преданошћу у његову свету вољу, Али ево наше жалости: ми се не знамо молити као дјеца!... А желите ли, браћо, да се научите такој молитви? А ви послушајте, што приповиједа једна старица из свога дјетињства. „Давно је то било. Отац мој, сирома, сеоски црквењак, хранио нас је трудом својих руку, бавећи се пољодјелством, у чему смо му и ми с матером помагали, колико смо могли и знали. Било нас је три сестре, и ја сам била најстарија. Ми смо се васпитавале са свим просто, по старикски; отац нас је научио читати црквене, свете књиге, а I Гсалтир ми бјеше најмилијом књигом. Нијесам много што-шта разумјела у њему, али ми је много падало на срце, а некако ми је ипак било врло угодно, кад сам читала псалме; налазила сам у њима. много утјехе. — Једне године љетина нам слабо понесе. С тешким срцем пожњесмо оно мало жита, и пожурисмо се да га тпто прије измлатимо : јер старога хљеба није већ било. Овејасмо жито и измјерисмо, те се показа, да имамо само 19 мјерица жита. Ражалостише се наши биједни родитељи, а с њима и ми: та тијем једва можемо сјеме за сјетву смоћи, а за јело немамо ни зрна ... А куповати хљеб цијеле године, поред слаба дохотка очева. тешко ћемо моћи! 0 почетка ја, а по том и сестре стадосмо молити оца, да не потроши сво жито за сјеме: нека посије 9 мјерица, а 10 мјерица нека остави за живљење. Дуго се није дао отац склонути на то, већ је говорио, да ће због тога и идуће године бити лоша жетва; јер „како посијеш, онако ћеш и жвти", — а најпослије и сам је дошао до увјерења, да ће му бити тешко куповати храну одмах с јесени, па тако цнјеле године, и одлучи, да посије само девет мјерица, оставивши другу земљу да се одмара, јер не има^аше довољно сјемена, тјешећи се надом, да ће, можда, Господ послати будуће године бољи род и плод, па ћемо се тада поправити. — Али, због гријеха наших, одмах како бацисмо сјеме у земљу, настаде суша, жито тек да је изникло, а скоро све пожутјело. Осгаде нада на прољеће. Но прољеће је било хладно, мразеви се заредаше сваки дан и убијаху све, што никне, а кише опет не би за дуго, и наша кукавна њивица бјеше најлошија у цијелом пољу. Тешко би нашем оцу око срца; сваки дан је обилазио своју шиву, и сваког се дана све жалоснији кући враћао. Он се срдио, што је послушао нас, говорећи, да сад не ћемо пмати чим ни посијати, а срце наше стегло се од страха и жалости због будућности. И гле, једном за обједом, кад смо јели пошљедњу корицу хљеба, рече мати некако страшљиво, да би требало