Istočnik

С тр. 170

источник

Бр. 11

нас је гласом позивала к себи св. мати дрква на стотине година, па тај нас је глас ето и данас сакупио у овај свети храм — овај наш Тавор! Враћо! Срце ми се топи од радости и милине. што вас видим свијетла лица, опране, пристојно и чисто одјевен •. Знак је то да цијените овај дом Божији. Јест, браћо, веселим се томе, али у исти мах језа ме и страх хвата, кад помислим на вашу душу, да ли сте се и о њој побринули, па је очистили од гријеха и обукли у врлине хришћанске. Како стоји тај ваш унутрашњи храм, тај стан Духа светог?! .... Не вјерујем, браћо, да ће који од вас моћи одговорити на ово питање без црвени на лицу, ако није рад да вара себе. Не вјерујем, јер смо се и животом и радом удал.или од св. апостола и далеко изостали иза тих простих, палестинских рибара. Пренесимо се само за трен ока духом и мислима, својим на Тавор, испоредимо се са св. апостолима па ће мо се одмах о томе освједочити. Апостоле не обману ништа земаљско. Знали су они, да ће све проћи, свега нестати, а једина душа да ће и по смрти живјети. За то се и осјећаху срећнима ондје, гдје је њиховој души угодно било. Добро им је само уз учитеља небеског. 0 њим је само душа срећна, с Њим је срце задовољно ! . .. А наша душа, наше срце? Ах ! Страшно је о томе говорити, љубезни моји! Душа је огрезла у гријесима, срце је заражено злобом, пакошћу, мржњом, осветом и прирасло за земљу, а заборавило за небеско блаженство. Ми само гријешити знамо, а кајати се не. Насладу тражимо ујелуиза њ се бринемо, незнајући, да се чак „ни птице небеске не брину, па их опет Бод храни и пита (Мат.6, 26.)." Налазимо задовољства, не у пристојном одијелу, већ V гиздању и кићењу, а не сјећамо се, да „Вог одјева и љиљане пољске тако, д се ни Соломон у свој својој слави никад од њих љепше не обуче (Мат. 6. 29.). И српска пословица каже: „И пањ је лијеп, кад се накити". Нашто дакле накит и претјерано гиздање?! „Ако имамо храну и одијело, овијем да будемо довољни" каже апостол (I. Тим. 6, 8,). . . . Тражимо висока положаја и угледа, мислећи, да је ту срећа а не знамо да је ,,[&тл (Вепткж, [&ТЛ." (Нроп. 1, 2.). 0, душо, ти узвигаени и најљепши створе Божији овдје на земљи, ти која и чиниш човјека човјеком, ти која си обличје и подобије Божије, ти која уздижеш .човјека скоро до једнакости с анђелпма небесним, ти си занемарена и запостављена; теби је претпостављено тијело, тај прах и пепео, проста лешина, кад га ти оставиш. Па томе праху ми више пажње поклањамо, него души, од које зависи вјечност наша. Тијело хранимо неколико пута дневно, а душа нам гладује. Тијело украшавамо и китимо, а душа нам је гола, без врлина, без добрих дјела. Тијело чистимо и перемо од најмање прљотине, а душа је огрезла у калу грјеховном. Тијело чувамо од сваке опасносги, облачимо га у топло одијело, бјежимо са студени у топлу собу, а не бјежимо, него навалице трчимо, срце нас вуче на вијеће безбожника и у друштво неваљалијчх људи, те нам душа подлијеже вјетру лажне науке, рђавом примјеру и саблажњивом животу. Има ли ту сличности са апостолима? Апостоли желе три сјенпце, а нама се уздах у грудима отима, кад пролазимо покрај богатих пал сча и кад угледамо богаташке кадпфели каруце. Апостоли падају од страха пред ријечима: „Тогш пом&шжте". А ми? Не само да нас страх не хвата од тих ријечи кад их чујемо у цркви, него нам оне на једно ухо уђу а на друго изађу. Не ћемо да чујемо за тај глас; не осјећамо силе ријечи Хрнстових: Устаните, не бојте се. Од гријеха су нам уши оглухнуле, те у тешком дремежу не чујемо матерњи позпв св. цркве наше. Пржднт* к?мд(/ик нл горН Готодио и кт^ до/ит> Еогд идингш н оузрнлгћ млк8 прЈОЕјмжжТ/А бгсз (Слава на литији).