Istočnik

Бр. 20

ИСТОЧНИК

Стр. 313

Христа. Од оног доба, кад је он узносећи се на небо, подигавши руке своје, благословио ученике своје, и они подражујући свому учитељу, стадоше осјењивати вјерне знаком крсним. Тако је свети Јован богослов излијечио знаком крсним једног болесншса којега је нашао поред пута, свети Матеј је отворио очи ослијепљеному кнезу и т. д. —- Савременик св. апостола свети Диониспје Ареопагит говори, да је крсни знак употребљавао код свршавања свију тајана, а свети Јустин филозоф и мученик свједочи, да је крснп знак био свршаван баш десном руком а не лијевом.

Проповјед на ПреобраЉење. — говорио 6. августа о. г. у цркви врањевској јеромонах Владипир Боберић, гимн. катихета, а посвећује је светој сјени блаженоупок. горњо-карловачког епископа Теофаиа Живвовића. Наше асивљење је на небесима, од куда и Спаситеља, очекујемо Госиода евојега Исуса Хрисша, који Ие преобразити наше ионижено тијело, да буде једнако шијелу славе Њееове .... (Фил. 3, 20, 21). Богу љубазни! Из ових ријечи св. апостола Павла внди се, да смо ми само за вријеме становници овдје на земљи — сироти укућани, који нигдје ништа немамо, јер ништа на онај свијет ни понијети не мозкемо, до „скрштене бијеле руке и праведна дјела своја"; путницц смо само ми, опасани по бедрима својима, којн путујемо по жези и пустињи овога живота у онај вјечни. Што је прошло, треба да заборављамо, о за оним што је наиријед, за тим да тежимо; и жељни достићи своју мегу треба да трчимо ка биљези, ка дару горњега звања Вожјега у Христу Исусу (фил. 3, 13, 14). Та и наше очи су вавијек небу упрте за помоћ, јер овдје на земљи шта видимо до јад и чемер?! видимо, како све пролази и како ништа стално нема на земљи; нема чврсте тачке, гдје бисмо се могли одупријетц н рећи : Овдје смо стални, овдје смо чврсти, ко ће против нас?! Све пролази, све се мијења, све је таштина над таштинама: данас се рађа — сутра умире, данас јуначина Марко — сутра болестан Дојчине, данас богат и слободан —• сутра просјак убог и сломљен роб, ум за морем — смрт за вратом, нема ништа велико под небом! Па зар је овдје на земљи станак наш?! Зар ту већ станнца нашега пута, живота нашег?! Зар ту већ свему крај: у вртлогу биједа и невоља, у друштву зала н накости, гдје се подмукли сатана са несрећом цјелива, гдје лаж и нодлост истини крила прикива?! Ох, не браћо! није нам ту крај и стан, и дух нам о том свједочп, јер нас необнчно небу прнвлачи, а око се еве небу отима; знаде дух наш, да му је небо стан, који је гријехом Адамовнм н Евпним изгубио, и крилатић увијек тежи горе, неодољиво вуче, јер је наше живљење на небесима, од куда и Сиаситеља очекујемо Госиода својега Мсуса Христа , а овдје на земљи путници смо само ми. Па да лн знате сви, куд нас води тај пут п животни крст ? и коме то идемо на сусрет? —■ На сусрет женнку — тако је некад ирнчао Госцод наш