Istočnik

источник

Стр. 391

сложитн са супстанцијалношћу душином уопће, а особито са њеном простотом. Говорићемо дакле о њеном постанку и нашљеђииању. Супстанција се не може дијелити, а у атавизму, као и у пријелазу нрародитељског гријеха на потомке видимо, да је душа родител>ска дала нешто од своје садржине својим потомцима. Пошто је душа као неки Ишсћгт у цијелом нашем тијелу, сасвим је могуће, да ће потомци заједно с тијелом примити од својих родитеља и душевие особине, јер они дијелови тијела наших родитеља, из којих ми ностајемо, такође су прожети душом, пошто је душа таква експаизивна сна1-а, која обухваћа све дијелове тијела. Човјек добија од родитеља цијело своје биће: тијело сједињено с душом. Иначе настаје иитање, кад се тијело сједињује с душом, да ли већ у сјемену, у ембријону, или душа улази у тијело тек са првим дахом. Исто онако, као што је ампутнрана нога одијељена од тијела, али душевна самосвијест и супстанцијалност не трпи, исто се тако пренаша на нас живот од наших родитеља, а да њихова самосвијест и душевна супстанција ништа тим не губи. Сваки је човјек према томе дио својих родитеља, како по тијелу тако и по души. Ово је непобитна истина. Међутим је за човјека вјечита загонетка, како да се одијелн снага од снаге, душа од дугае. Чујмо, како мисли 1Лпш о том предмету! „Душа, која прожима све молекиле у организму, прожима паравпо и молекиле очева сјемена и материна јајета, из којих се у ком било облику образује нов створ. Кад се ови одијеле од роднтељског организма, одијели се с њима и психичка снага, која њима инхерира и живи од тог доба самостално, а на тај се начин не умањује снага родитељског организма, нити се на икоји начин алтерира" 1 ). Овако би човјек могао замислити себи тај процес. Но потпуно нам јасно не може бити никад, на који се начин може одијелити молекил са пнхерентном му сиагом, кад је душа биће просто. Тијело се може днјелнтм, али како се инхерентна му снага дцјели од снаге, то је непојмљиво. Душа није Нин1ит, већ': као ДиМит; ако смо је назвали тим именом, не смијемо јој још приписивати својстиа Ишс1иш-а. Не емијемо дакле буквално примити ни тијех ријечи, као да је њима потпуно разјашњен начин, како душа постаје, већ као слику, која нам каже, да душу добијамо од родитеља, јер душа не постаје из оног сјемена, из кога се наше тнјело зачиње, већ је оно сјеме само спроводник душе из родитеља у нас. То би дакле био један облик традуцијанизма. На тај би нам се начин некако дало појмљпвим учинити оно нашљедство појединпх

') „БеЉ иш1 8ее1е" I. етр. 210.