Istočnik

Стр. 294

Бр. 19.

у ком другом историчком индивидууму, него ннје нн у самом уображењу имао је нити ју је могао преставнтн у идеалном облику. — Што ни једна религија старога незнабоштва није имала чисте идеје о моралном савршенству човјека, то је само по себи долазило већ из њиховог пантеистичког карактера. — Политеизам у опште не само да је далеко од узвишеног моралног духа, него управ има у себи елемената протнвних моралу. Но гђе су и саме слике божанства — ти прототипови човјештва, саме по себи тамне и нечисте, тамо да богме ни у људском животу није се могла појавити идеја моралне чистоће и светиње. Нећу да тајим, да и незнабошком сввјету нијесу биле непознате моралне идеје, које су се уздизале изнад граница старих религија, и то у појезнји н филозофији. Овђе дакако налазимо много моралних гледишта велике вриједности. — Грчки трагичари, особито Софокле, цртају нам узоре врлине, колико узвишеним толико чаробним цртама. Тако исто и они филозофи, чије су системе проникнуте моралним духом, дају нам појам о таком моралном савршенству, које се врло приближује истннитом моралу и светињи. У овом погледу особито је знаменит Платон. У другој књизи свога дјела: .,0 држави" црта он слику праведника, која нас потојећа на најсветијега мученика Христа, јер сама основна идеја, која се види у слици Платоновога праведника, састоји се у томе, што се најсавршенија праведност не може у историји човјечанства преставити друкчије, него у облику невинога мученика. С тога с пуним правом слику Платонова праведника називљу природним пророштвом о Христу у незнабошком свијету, слично натприродном пророштву о ЕВему у облику слуге Јеховина у старозавјетној религији, и то у књизи пророка Исаије. — На супрот неправеднику, који скрива своје пријеступе под личином врлине, Платон слика праведника простим човјеком чиста срца, који неће да се показује, век фактички јест добар и с тога одајући на себи праведност и чисту љубав према њој трпи срамоту пријеступника, мушки подноси све клевете. — Даље Платон слика свога праведника, како је окован, шибан, мучен, ослијепљен и на пошљетку, кад је претрпивши све тешке муке, објешен. — Овом сликом очевидно се преставља беспримјерна трагедија врлине, која је понижена и која страда, која слика у општим својим цртама потсјећа нас на призор страдања Господњих. Па ипак се види несавршенство идеалнога мученика Платонова са двије стране! Прво, идеја духовнога савршенства показује се овђе да је ограничена искључиво на моралну сферу; то је оваплоћење добродјетељи без њезиног чврстог ослонца — религиозности. Праведник ов^е не стоји у свези са боговима или божанством, и с тога му се праведност не диже до светости. Друго,