Istočnik

Бр. 19.

И С Т 0 Ч Н И К

Стр. 297

Старом Завјету одриче Делић карактер откривења, који се не може ии религијом, ии науком, ни етиком да сложи. Ово друго предавање изазвало је још јалу буру. Сам њемачки цар Виљем 11. пише нарочито писмо 15. фебруара 1903. предсједнику њемачког ориенталског друштва у Берлину, адмиралу Хосману. У другом издању Делићевих предавања обазире се он у кратко на неке пршговоре својих противгшка, обећавајућп да ће то и потанко учннити, кад се стиша ватра полемике. Међутим изгледа, да је Делић поред све критике остао при старом, јер у свом трећем предавању, које је држао у априлу 1903, не додирује у опће ово питање сматрајући га за потпуно ријешено. У овом трећем предавању, коме је назив >У земљи некадањег раја«, истиче писац значај вавилонске културе у опће а особито за познавање старог свијета на пстоку. Против Делићевих назора дигнули су се међу осталима рабинер Розенберг, који њемачког научењака назива Корејем, што ја са неколико својих присталица устао против Мојсија и због тога страшно кажњен. Протестански о[)тодокса."ш назваше га богохулником, стојећи на становишту, да је творац Библије сам Бог. а писцн библије да нису писали ништа сами од себе, него све по надахтгућу Духа светога: Библији признају не само реалну него и потпуну инспирацију. Али протнв Делића дигли су се и други гласови, п назвали су његову теорнју панвавилонизам, који хоће да се прикаже као праизвор старозавјетне и посредно новозавјетне религије. Међу овим противницима налазе се протестантски богословтх либералне крптике, па чак п најугледнијн другови Делићеви, којн се баве истом струком. Једномишљенпк иначе Делићев, професор Гункел, назива га рационалистом старог кова, у кога рационализам потиче из супернатурализма. Познати асироролог и друг Делнћев назива га рационалистом Веленхаузенове школе која учи, да је све што Библија казује у пет Мојсијевих књига кашње састављено, а нарочито прва књига да нема ничега, што би религијско-историјски истинито било. У опће, по тој школи, Стари Завјет што има у себи, или је доцније написано, или је потекло нз вавилонског учења, или је хананејски митус, или у најбољем случају басна. Једини што одобрава Делићеву предавању, — на кога је епископ Милаш наишао, прочитавшп врло много што је 1903. штампано, поводом Делићевих предавања, — то је Харнак, којн је у свом одгонору њемачком цару изразио своју потпуну солидарност са учењем Делићевим. Овај читави ВЉе181геН, вели епископ Милаш, може се нас православпих врло мало тнцатп. За православне постојн авторишет цркве, као живе чуварице предања, која нам је дала књиге светога ппсма и која нас учи, како морамо на те књиге сматрати. 1Пто је овај ВЉе1з1;геН наступио код протестаната схватљиво је, јер они не признају ни авторитет цркве, ни предање, те о канону светог писма имају за мјерило своје рођено суђење. Православних се ово може тицати само са опћег научног гледишта. За овим говори високопреосвећенп епископ о значају науке, како се она мора респектовати, како је и богословија са захвалношћу прихваћа да се истине вјере још јаче учврсте у срцу и уму човјечјем. А то захтијева и хришћанско богословски вијек и високи степен дапашње свјетске културе. У светом нисму налазе се све истине хришћанске вјере и оно је довољно било за руководство хришћанину у вјери његовој. Али кад непријатељи хришћанства почеше са својим философским теоријама да нападају цркву, црквени учитељи устају у одбрану њену наоружани