Istočnik

Стр. 310 "И С Т 0 Ч Н И К Бр. 20. ској слици Христовој показати у проивводииа најбољих старих појета п филозофа. — Зар из овога ие треба закључити, да су управ ученици Христови за то и могли преставити у јеванђељима такову духовну красоту Христову, јер су сопственим опитом живо и фактички гледали Пред С060М Ту КраСОТу у ЛИЦу ХрИСТа? (Свршиће се).

Из пастирске праксе. Може ли се у случају смртне опасности причестити иородиља одмах ио иорођају и жена, ко/а има обично ? За достојно приступање св. Тијелу и Крви Христовој прописује наша св. Црква осим поста и исповиједи још и особиту пажњу гледе тјелесне чистоте. Тако правила црквена (^б. Тим. Алекс.; 2. Дион. Алекс.; 28. Јов. Посника; 61. Номоканона при вел Требнику) забрањују причешће женама одмах послије порођаја, односно док имају обично мјесечно течење крви тбју аЏашу рбсг.д — аап^шшв шепвћчи Иихив). У таквим случајевима црква не само да такво женскиње лишава светога причешћа, него му забрањује и улазак у цркву (Дион. Алекс. 2; саб. лаодик. 44), док се не очисти. Ово се дакако има разумјети само у оном случају, док је женскиње у здравом стању. Но ако би такво женскиње оболило, те му пријетила смрт било од самог течења крви или иначе од какве друге тешке болести, то црква — снисходећи изнимном случају — дозвољава свећенику, да дотично женскиње по прописима цркве православне исповједи односно причести, сходно причешћивању болнијех. Овако је дужан свећеник да поступа већ и са тога разлога, што црква у смртним случајевима дозвољава примање св. Тијела и Крви Христове и најгежим грјешницима. Породиљи, која је на самрти, не треба код причешћивања читати четрдесетодневну молитву, јер се она удостојава св. Причешћа не ушљед те молитве, но ушљед снисхођења цркве њеном изнимном стању (Ц. В. 1888. 8; Рук. д. с. п. 1862. 12). Но ако би она оздравила, у храм до 40 дана по поро^ају није смјела улазити, док се над њом не би у своје вријеме молитва очишћења очитала (П. Нечаевч>: Практическое Руководство длл свшценнослужителеи. Си. 1893. Стр. 208). 0 причсгиЛивању онијех, који иате од бјеснила. Треће правило Тимотија Александри]ског гласи: „Ако је неки вијерни бјесомучан, може бити причешћен свеге Тајне, ако тајну не вријеЈја, нити другим којим начином хули". Као што из овога видимо црква православна допушта причешћивање п бијеснијех само ако такови у бјеснилу не хуле на Бога, светињу и у опће не чине нишга таквога,