Istočnik

Стр. 194

И С Т 0 Ч Н И ћ

Вр. 13. и 14.

Таква пјесма у устима српског гуслара, била је прва народнп школа вјере, честитости и родољубља. У свакој свечаној прилици, па ио крсној слави Србиновој, нашао би се по когод који је знао уз гусле пјевати и славу српску причати. Све што је тада на окупу било, слегло би се око гуслара, да чује, да се кријепи и поноси својом шаром елавом, јер како пјесник рече: »Стара слава није за то Да се само прича, Већ и за то да нам стори нови' Још бољих ђетића«. Тако је то, Србине мој. Ето ти за поуку лијепе твоје народпе ијесме о крсном именц. Она ће ти најбоље рећи и причати како су некад твоји дједови крсно име славили, па како им је оно и помагало. Читај, памти што је лијеио и корисно , научи себе и мла !је твоје, јер ; »Т)е се гусле у кући не чују, Ту је мртва и кућа и људи«. Владика Његош.

I. Ко крсно име слави, Што протужи рано у неђељу, У неђелу прије јарког сунца, У Соколу граду бијеломе, ■V тамници Петра Мркоњића? Огласује да је соко сиви, По истини војвода Тодоре. Ако тужи и за невољу му је: Сутра му је крсно име свето, Крсно име свети Ђеорђије, А нема га чиме прославити, Па братими капиџију млада: »Богом брате кагшџија млади! »Огвори ми па тавиици врата, • »Да ја идем Петру Мркоњићу, »Да се молим Петру господару, »Да ме пусти на Бога на јемца, »Да отидем на вашу чаришју, »На чаршију тамо међ трговце, »Да пспросим н љеба и вина, »Да нарапим сужње по тамници, »Ради Бога и крсног имена«. Капиџија за Бога примио, Па он Пусти војводу Тодора, Пусти њега Петру Мркоњићу. Пусти г' Петар на Бога на јемца, Оде Тодор тамо на чаршију,

оном и помаже. На чаршију тамо међ' трговце. У Тодора нигђе ништа нема, Разма једни ножи позлаћени. Сребрени су, па су позлаћени. Оп изнесе поже међ' трговце, Трговци му цијенили ноже: Та један му два дуката даје, А други му три дуката даје, Трећи с' мисли на Бога и душу, Те му даде четири дуката. Дукат узе љеба бијелога, Други дукат вина и ракије, Трећи дукат сваке ђаконије, II убаве оне јасне св'јеће, А четврти дукат оставио, Да дарива сужње по тамници. Ради Бога и крсног имена. Па је Тодор ужегао св'јећу, Па отиде доле у тамницу, Те ставио сужњем вечерати, Вечерају, пију ладпо вино, Сјетише се л'јепе славе Божје, Уста Тодор. у славу напија: »0 убава л'јепа славо Божја! »Свети Ђорђе, крсно име моје! »Онрости ме тамнице проклете!«