Istočnik

— 96 —

29. и/и8ш,ел18 ео кјзд'к дано и8д (т "к и гцзжзк8дет г к: (5 нси/И&цдгш же, и вже Л1ИИТСА ИЛ^А, КЗАТО К^ДЈТК «5 неги>. 29. и н{кл(очи/иаго ракд кк(рзитј ко Т/И8 кро/И-кшнкхо: т^ к8дет г к иллчк и скрежјтт! збкцштч. ((г1а г/1лгола козгласн: илгклчи оуши слмшдти, дл СЛКШЈИТТч).

29. Јер свакоме који има, даће се и претећи ће му, а од онога који нема, узеће се и оно, што мисли да има. 30. И неваљалога слугу баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба. (То рекавши новика: ко има уши да слуша. иека слуша!)

IX. Како ваља човјек да употребљава Божје дарове. (Ексхорта). Кад се човјек нађе у самоћи, или кад овладају њим тужнији осјећаји, осјећа се ништаван у снијету и невиатап као капља у мору. Кад се разбију наде у жпвоту, или кад човјек скрштених руку стоји иред великом свјетском загоНетком, прожима му душу осјећнј зависности и тада му је најлакше позаати, како су му варљиве мисли, које га у тренутима ср >ће и задовољства пуне самопоуздањем, свијешћу о својој надмоћности у природи, па чак п охолошћу. Доста је само погледати дивво знјездано небо, врнути се мишљу мало даље и од звијезда, па нема иаметаога, који ће и отад зидати гито на својој самосталности. Сваки дан гледамо дивну војску небеску, па што је впше посматрамо, сне нам је већа Божја загонетка. И малени човјек попавља рпјечи свете: Боже мој нтукао си па ме кожу и месо, костима ■и, жилџма сашио си ме (Јова 10, 11) и метнуо ме у ту дтшу Своју прпроду, да очима гледам и срцем осјећам велнчанство Твоје! Куда ћу ја да се дижем мимо Твоју снагу, да измишљам узалудне сшвари (Пс. 2, 1), да се гордим немоћу зар својом ? Потребно је ј нго, да човјек тако почешће о себи размишља, јер ће се бар научити, да му ваља бигисмјериу и побожну, а меланхоличпе мисли неће отетп маха у њему, нити ће му душу тамом застрти, већ ће му брзо разум дошаппуги: не тужи, човјече, јер је п у твоју душу усадио Бог дио величаества Свога! Што нико осим анђела нема, то имаш у свпјету ти: слику Божју у себи. Дивнпм те је Бог дарим I, даривао, славом и иочаш&у те је овјенччо (11с. 8, 6). Па знај п разумпј достојапство своје, правплно оцијени дароче Божје и уиотреби нх ваљано, да ти Госаод некад каже: Слуго добри и вјтни, над м-ногим Лу те иоотавиши, уђи у радост Тосиода својега! (Мат. 25, 21).