Istočnik

И С Т 0 ч н и к

Стр. 137

Разно. Сиртна казна рнсппњањел на крст. Прошла је страспа седмица и побожан је свијет слушао и размишљао, како је Христос проповиједао једпакост људи, љубав и братство, и шта је све тога ради морао трпјети. У цркви се страсне' недјеље спомињу сва исмијавања, погрде, јади и болови, којима је Христос био нзвргпут од дана свога уласка у Јерусалим па до смрти па крсту на Ролготи. Није никакво чудо, ако разапињање Хрисга, иа крст игра велику улогу у религиозпој књижевности и у сликарству. У толико је чудноватије, да се о поједи иостима приликом извршивања те смртне казне различно и погрегипо мисли. У Мојсијевим законима не спомиње се ова смртпа казна Тада се кажњавање смрћу извргпивало каменовањем, задављивањем и мачем. . Разапињањз па крст присвојили су касније Жидови, када су их асирскп кралуви грозним обичајима својим деморализовали. Обичај разапињања на крст потиче ваљда од асирских краљева, а од Асираца прихватише га Вавилонци, Миђани и Перзијапци. Код н>их, огрезлих у крвавим бојевима на убијање сваке руке, живот је био тако пао у цнјепи, да је сматраи само као дар краљев, ако га није узео. 11 тако су тријели п велнки ћ мали потпуну бесправност и властодршци су радили шта су хтјсли. Дерање коже и разапињање на крст бјеху тамо обична ствар, нарочито код Перзијанаца, јер су се краљеви предавали сарајском животу, а власт пуштали великашима, који су са животом људским располагали као и врховни господар. Али су и ти магнати често разапињани па крст, ако су им крила у њиховој власти одвише парасла. Код сусједа перзијанских г Снраца и Феничапа и фепичких потомака Картагипаца уведено је било распињање на крст као најтежа смртпа казна. Тако је Дарије, кад је освојио Вавилон, дао 3000 одјшчних заробљеника разапети на крст. Нарочито је овај крвави обичај освојио био богату, а ипак подивљалу Картагипу. Сенат је своје војсковоЈје казнио тијем начином, ако су у рату с непријатељем били несрећне руке. Тако је Ханибап, али не онај велики војсковођа, био разапет па крст, што је у једпој номорској битци изгубио пар лађа. Стари Египћапи, народ за оно вријеме врло образовап, увео је такође ову врсту казпе. Александар Велики Маћедонац упознао је ову казну у Перзијинају је чешће и употребљавао, нарочито је расиињао храбре брапитеље градова, кад би их освојио. Тако је од бранитеља града Тира, који су 0 мјесеци храбро брапнли град, за освету њих 2(,'00 заробљеника дао разапети па крст. Стари Грци, који су вољели љепоту, нијесу могли усвојити овај варнарски начин убијања људи. Чак ни код сурових Шпартанаца, ни у доба опће деморализацпје није крст био оруђе смртне казне. Најчешћи је крст у рукама римске јустиције. Тиме се пе каже, да је та кавна у њихову поступку иајгрозпија, али је често уногребљавана. По, док су Перзијапци и Картагипци распињали своје и велике и мале, Римљани се бјеху одмах са ночетка иопосили именом »римски грађанин«, па грађане нијгсу ни кажњавалп том смрћу. Они су за велике злочине код римских грађана употребљ&вали сјекиру, а у доба опће развраћености спаљивали су их на ломачама или бацали пред дивље животиње. Само су робови, гладијатори и разбојници разапињани на крст. Отуда опај страховити пазив »ропска смрт«. А како се казна извршивала ?